A zašto da se ne udružite?

januar 8, 2018 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

Pročitah jutros u kolumni Aleksandra Bečića – „Badnji dan 06. 01. 2018.“  (preporučujem mojim fb prijateljima njegove kolumne) da je Dragan Đilas pozvao opoziciju pred beogradske izbore na ujedinjenje. „Ako nam se stavovi poklapaju i ako svi mislimo da su ovi na vlasti loši, zašto da se ne udružimo“?

I zaista – obraćam se ovima iz opozicije, zašto da se ne udružite, makar sada pred ove beogradske izbore koji su toliko značajni i mogli bi značiti početak tako očekivanih promena. Šta smeta ono što Đilas reče – Prikloniću se onome ko bude imao najveći broj glasova. Zar ne možete bar na toj osnovi da se dogovorite, a posle se nadgornjavajte među sobom do mile volje. Valjda ste primetili da se Vučić pred svake izbore udružuje i sa Kurtom i sa Murtom – i na toj osnovi vas pobeđuje. I pobeđivaće vas sve dok to ne shvatite.

Bolje je deliti plodove pobede, ma koliki udeo u tome bio a ne posledice poraza. Svakome bi se od vas nešto dalo zameriti, ali nije sada vreme za to. Imajte to u vidu ako vam je stalo do glasova misleće Srbije, znaće oni to da cene, a verujte važi i obrnuto. Predstojeći beogradski izbori su test i o tome.

Ne ponašajte se kao, ovih dana, jedna od opozicionih stranaka (neću ovog puta reći koja, jer bih demantovao ono za šta se ovde zalažem) – kao neko ko je na prethodnim parlamentarnim izborima glasao za njih rekoh nešto o jednoj njihovoj objavi – ništa strašno samo opaska da to za šta se zalažu treba najpre da obezbede u svojoj stranci, a oni pustiše na mene svu silu svog stranačkog potencijala (ne vidim zašto se to razlikuje od botova) toliko da su me bukvalno zatrpali svakojakim komentarima, tako da sam osobu koja se potpisuje kao administrator morao da obrišem iz liste prijatelja. I tu dolazim do poente onoga što hoću da kažem – to prema meni je apsolutno irelevantno sa aspekta predstojećih izbora, jer ja niti sam bio niti imam nameru da se učlanjujem u bilo koju stranku, ali oni taj odbrambeni potencijal nisu izgradili prema meni i posmatračima kao što sam ja, već i u svrhu međustranačke borbe, a od toga većeg dara za ove sa vlasti nema.

Završavam ovaj tekst sa porukom – Mir božji, Hristos se rodi i jednim vicom iz moje knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA www.opancar.com koji može da deluje i kao moja poruka opoziciji. Dešava se u vojsci: „U vojsci se često  formiraju neki manji klanovi, obično oni napred opisani – mi smo najbolji, najpametniji, najlepši, koji vole da maltretiraju one druge koji to, po njihovoj pameti, nisu. I tako, okomi se jedna takva družina na nekog malog, nikakvog, koji je, takav-kakav je, bio raspoređen da pomaže u kuhinji. I maltretirali ga oni „pravi“ za sve vreme vojnog roka. Uoči polaska kući, opustila se vojska, malo se tu i popilo, raznežili se svi, zaklinju se na večno drugarstvo i prisećaju se lepota služenja vojnog roka o kojima će pričati do kraja života. Tu se neko seti i malog – pozvaše i njega, greota je da i on ne učestvuje u ovom slavlju. „Dođi, ti si naš drug, žao nam je ako smo nekad bili grubi prema tebi. Nećemo više nikad!“ Malog to toliko razneži da pade tu i neka suza. „Vi ste pravi drugari, znao sam ja to, sve vam je oprošteno. Evo i ja izjavljujem da nikad više neću da vam pišam u čaj!“

Dragiša Čolić, 7.1.2018.