Sinoć sam ponovo pokušao da odgledam tu kultnu komediju Živka Nikolića od pre skoro 30 godina, ovog puta u postavci Nebojše Čovića i Dejana Radonjića, a u izvođenju zbunjenih košarkaša mog omiljenog kluba Crvena zvezda. Nisam uspeo. Izdržao sam do polovine druge četvrtine i otišao, a kad ću se vratiti – zavisi od Đekne.

       Da, otišao sam, jer sam se posle nedavnog poraza od Cedevite u sred Beograda zarekao da ih do daljeg neću gledati, ali su me prijatelji nagovorili da dođem kod njih i zajedno gledamo utakmicu protiv Fenerbahčea – nemoj da budeš na kraj srca, krenuće im, malo je falilo da pobede Efes u sred Turske, došlo je vreme da padne Fenerbahče, naučili su nešto iz pet uzastopnih poraza od njih u poslednjih godinu dana …

       I otišao sam. Početak nije slutio na dobro. Cirbes, koji ili igra ili ne igra – zavisno od protivničkog trenera koji ne zna ili zna da mu postavi odbranu (a Željko Obradović sigurno ne spada u one prve), ne može ni obruč da pogodi. Ništa nije bolje ni sa Štimcem. Na drugoj strani – sve pogađaju. Još nisam čestito ni seo a već vode sa 9:2 ili 11:2, više se i ne sećam. Željko im postavio odbranu i isključio Zvezdine centre iz igre. Očekujem da Radonjić zatraži tajm-aut i primeni neki rezervni plan, valjda ga je pripremio, rekoh gore da mu je ova peta utakmica sa njima za poslednjih godinu dana i da ni u jednoj od njih nije postigao više od šezdesetak koševa – da zaustavi sunovrat, da pojača odbranu, da krene sa šutevima iz daljine – na klupi mu sede Kinzi, Simonović, Gudurić, svi oni mogu da pogode trojku. Ne, on mudro sve to posmatra u pozi Rodenovog Mislioca. Drži Milera samog u igri i rizikuje da se ovaj u pokušajima odbrane neodbranjivog napuni ličnim greškama. Na neko ludilo, više zahvaljujući opuštanju protivnika – Ko nam je rekao da je Zvezda ozbiljna ekipa, dolazi do izjednačenja – Želko Obradović, najuspešniji evropski trener koji ima više titula evropskog prvaka nego Radonjić godina trenerskog staža, reaguje, divlja, ne dozvoljava opuštanje. Crven u licu, rizikuje da ga šlog pogodi. Ovaj naš – ništa, i dalje spava. Poslednji napad u prvoj četvrtini kod rezultata 20:20, 17 sekundi pre kraja, što je u košarci mnogo, ima Zvezda. Prilika je da se zatraži tajm-aut, osmisli napad, zadrži lopta do kraja i ode na pauzu sa prednošću od dva koša – nije mnogo, ali psihološki premnogo posle onakvog početka. Ništa od toga, Radonjić sve prepušta slučaju, Dangubić kreće u spontani napad i 7 sekundi pre kraja te četvrtine umesto da gađa koš, gađa klupu Crvene Zvezde. Radonjić konačno reraguje – malo je falilo da mu lopta pokvari frizuru! Ostalo je još 7 sekundi do kraja te četvrtine, protivnik to koristi i postiže tri koša (2+1). Bilans tih zadnjih 17 sekundi: – 5 i jedna zarađena lična greška. Rezultat, umesto 22:20 za Zvezdu, 23:20 za protivnika.  Htedoh odmah da odem, zadržaše me – sad će Radonjić nešto da smisli, dva koša razlike nije u košarci ništa. Da hoće, mumlam sebi u bradu, da uvede u igru Čovića koji je za sve ovo i kriv. Bilo kako bilo, uz jedno piće, u očekivanju preokreta, dočekah i početak drugog nastavka. Sad će oni … Umesto toga, pet minuta bez poena! A to je polovina četvrtine! Pa šta su radili u pauzi, zašto ne traži tajm-aut. Nisam mogao više da gledam. Digao sam se i otišao. Sve ostalo je za mene istorija.

       Nisam to do sada učinio, ni u fudbalu – a pamtim i kad su navijači Zvezde, za vreme Miljanića, negde krajem 1966. palili mreže na stadionu Crvene zvezde, preživeo sam i vladavinu sopotskog tandema Vlahović – Lukić i Gorana Vesića …, ni u košarci – kad su se pre par godina borili za opstanak ui tadašnjoj Jadranskoj ligi, ni kad su im poverioci prodavali koševe sa Malog Kalemegdana.  Ovo neću. Zamrzavam svoj status navijača košarkaškog kluba Crvena zvezda – sve dok je Radonjić trener tog kluba i neću tu odluku promeniti čak ni kad bi se desilo čudo – da pobede sve preostale utakmice i u ABA ligi i u ligi Evrope, jer jedno su problemi – svi ih imaju, ko više ko manje, a drugo je, što neki dan reče Zoran Kesić, zabijanje klina u zdrav mozak ili u prevodu zajebavanje. Ko je odradio jesenji prelazni rok – ko je doveo onog Sofokla, Nastića, Mekela, Tompsona. Gde su oni sada? Ko je odgovoran za katastrofalne poraze od Reala i Himkija u prethodnoj fazi Evrolige, za gubitak dobijenih utakmica od Strazbura i Efesa, za poraze od Olimpije i Igokee u sred Beograda, zbog kojih Zvezda iduće godine neće igrati ligu Evrope. Neka se dogovore Radonjić i Čović. Sećate se onog vica – Čovek zaustavlja vozača spačeka i pita:   Burazeru, jesi li ovo sam pravio il’ ti je neko pomag’o!

 Dragiša Čolić, 09.01.2016.