Nedavno sam u ovim mojim crticama napisao: Krenem jutros, po običaju, da brljam po internetu i naravno otvorim prvo Kurir da vidim šta ima novo o Đilasu.  Na moje ogromno razočaranje, ne nađoh ništa, bar ne na naslovnoj strani. Šta je ovo! – da nije zaratilo ili, ne daj Bože, pala Vlada, presekoh se, tako da nisam dalje mogao ni da tražim. A taman su me navikli …

Sinoć slušam Pinkov dnevnik – Dragi Điki …

Ružno, nevaspitano, maloograđanski, zagriženo navijački, jednoumno, neodmereno … od televizije koja je dobila nacionalnu frekvenciju. Za one koji ovo poslednje nisu razumeli – Nacionalna frekvencija je javno dobro koje se pod određenim (ne samo komercijalnim, već prevashodno i nacionalnim) uslovima dodeljuje korisnicima, a vlasništvo nad televizijom je drugo. To je tako i tako je svuda, jer da je drugačije mogao bi svako “da ponudi više”, kupi televiziju i dođe ovde da kreira nacionalni interes – da proglasi “farmu” za kulturni događaj od najvišeg nacionalnog interesa, da “voli Partizan a mrzi Zvezdu” i obratno – dok se ne pojavi neki Zvezdaš i ponudi više, da neki  u “svom” dnevniku od prvog do zadnjeg minuta pričaju “Kosovo je Srbija” –  dok se ne pojavi neki Šiptar i ponudi više ……. Prema tome, određene doze objektivnosti kod onih koji su imali sreću da dobiju nacionalnu frekkvenciju za emitovanje svog programa, mora da bude. U protivnom, nacionalna frekvencija se gubi – tako je svuda, pa bi tako moralo da bude i kod nas.

Naravno da nije jednostavno, definisati šta je nacionalni interes. Svi će se lako složiti da je “Kosovo Srbija”, ali nije se baš lako složiti sa tim da je od nacionalnog kulturnog značaja to da izvesna Saška Karan, koja za sebe kaže da je pevačica i to od karijere, uzme mikrofon i u ulozi gazdarice farme drži sama celovečernji program, jer – kako kaže, nema se dovoljno vremena pa će ona to sama to i u ime ostalih. E sad, Pink je pomenutu gospodju proglasio VIP osobom koja sa ostalim isto takvi VIP osobama 24 sata dnevno pleni pažnju građanstva ove zemlje, a sve u ime kulturno-zabavnog interesa od nacionalnog značaja – na dodeljenoj nacionalnoj frekvenciji.

Produkcijski posmatrano svakovečernja emisija “Dragi Djiki” je u istoj ravni. Ko je kome tu pomagao – producent farme Željku ili obrnuto, sasvim je sve jedno, Željko je to potpisao kao svoje, pa i njemu, u nacionalnom interesu, moram da ispričam onaj vic o “spačeku”: Prilazi čovek vozaču “spačeka” i pita ga u poverenju – Burazeru, el’ si to sam pravio il’ ti je neko pomagao!

Nisam jedno vreme bio ovde, pa ne znam ni kako je to između Đilasa i Željka počelo, ali kad pogledam ono “Dragi Điki”, nije ni važno, jer sve je jasno. Taj Điki ili Đitler, kako ga sve ovi iz udružene koalicije Kurir – Pink, čujem da su tu i “Novosti”, pa i “Politika”, a kako videh u jutrošnjem Pinkovom jutarnjem dnevniku i mladi japijevci SNS-a uz pomoć probuđenog DSS-a u liku Andrije Mladenovića, zvanog Rumenko – u ulozi odbornika Skupštine grada Beograda, nadahnuto objašnjavaju građanima Beograda, da je taj Đilas zlotvor od nacionalnog značaja, kome eto ni oni tako udruženi ne mogu ništa, ali da će oni – obećavaju, taj problem već nekako srediti.

Reče mi neko da ne bi bilo loše da pogledam i “Pečat”, časopis koji uređuje i vodi Željkov nekadašnji partijski drug Milorad Vučelić, čovek koji se televizijom bavio još u vreme kad je Željko bio običan bubnjar, a ne kao ovo sada. Tu nađoh svašta. Ima i o Đilasu – “Imperija na udaru”, a ima i pomenutog, Milorada Vučelića, lično – “Ovce na tuđoj livadi” gde ovaj poznati pečatorezac u ulozi analitičara opšte prakse piše o ovome sad i onome nekad dok su oni bili na vlasti, u stilu – al se nekad dobro jelo. Ne bojte se, neću o detaljima, jer ne bih znao odakle da počnem, sve nadajući se da će neko od pomenutih odreagovati. A ako se to desi, eto meni tema. Oni koji se pisanjem bave znaju šta to znači. Ali, plaši me da neće – nisam ja te sreće.

DC, 26.06.2013.