Gorčin Stojanović je, kažu, dobar režiser. I meni se dopada ono što sam gledao od njega, no nije moje da o tome sudim, jer ne pretendujem da se i u to – do na nivou običnog gledaoca, razumem.

Sa fudbalom je već nešto drugo – čitam redovno njegovu subotnju fudbalsku kolumnu u „Blicu“ i divim se njegovom teoretskom poznavanju ove najvažnije sporedne stvari na svetu. Respektujem i njegovo pravo da bude zaljubljen u lepote Barselonine fudbalske škole, čija se aktuelna postavka zasniva na kratkim pasovima u trouglu Iniesta – Mesi – Ćavi, sa devet osnovnih međusobnih dodavanja, a uz asistencije ostalih saradnika, tu negde u proseku oko 300 – do šuta na gol. Nije loše „ne branim“, ali malo dosadno!

Ja navijam za Mančester Junajted i Fergusona, a kad je reč o španskom fudbalu, preferiram Real Madrid – bar dok je Murinjo tu, a posle – videćemo. Ako Murinjo ode u Čelzi i za njih ću tada da navijam – sada, ne pada mi na pamet, sve dok je Rafa Benitez tu, bez obzira što je i Bane Ivanović tamo. A ako otpušteni Jup Hajnkes, tvorac Bajernovog fudbalskog čuda – najboljeg izdanja Bajerna od kako pratim fudbal, dođe u Real i za njih ću da navijam iz sve snage, jer mislim da je ovo što sada rade čista glupost. Pokušavaju da u nemački „Mercedes“ ubace motor španskog Seata, jer je lepši – po ukusu  Uli Henesa, Gvardiole i Gorčina Stojanovića! Gde to ide!

Eto vratih se na Gorčina Stojanovića, o kome je ovde zapravo reč i iz čiste pakosti, jer navija za Partizan, dočekah svojih pet minuta da mu kažem šta o njegovom poimanju fudbala mislim. Inače, o njemu lično sve najlepše. Dopada mi se što voli i nešto drugo sem svog posla. Ne bih, na primer, mogao da zamislim Duška Kovačevića, vrsnog scenaristu, na fudbalskoj utakmici. A možda i grešim, ne poznajem čoveka, pa me to neodoljivo asocira na njegovu diplomatsku karijeru. No, da ne širim priču. Mislim da je Gorčin Stojanović simpatična ličnost, a bio bi još bolji da ne navija za Partizan. Ne mogu to da ne pomenem, jer me neodoljivo potseća na mog kuma Branka Markovića, koji je onako kao i on razbarušen, a uz to i on navija za Partizan!

A kad je reč o prvomajskom prazniku, sindikatima i Margaret Tačer reč, tu bi mu savetovao da ostane kod režije kao poziva i fudbala kao pasije. Ne bih želeo da shvatim da on sada, posle Barseloninog fudbalskog brodoloma, beži u neke druge discipline koje mu, sudeći bar po ovonedeljnoj kolumni u „Blicu“, pod naslovom Rad i vaskrsenje, a u rubrici Kultura, nisu toliko bliske – bar ne toliko da o njima javno piše. U protivnom će ga ljudi proglasiti za eksperta opšte prakse.

Najpre o Tačerki ili „gvozdenoj ledi“ kako su je Britanci prozvali. Živeo sam u Engleskoj dobar period vremena dok je ona bila na vlasti i odmah da kažem, bio sam, zbog nje, konzervativac ili torijevac kako se to tamo popularno zove. Ali, pre svega da kažem – duboko se slažem sa Gorčinom Stojanovićem da je reč o sindikalnoj kulturi, ali se duboko ne slažem sa  njim kad kaže – „Odsustvom sindikalne kulture, zatuljenije nego u Engleskoj pod počivšom Margaret Tačer“. Sve je u životu relativno pa tako i u politici. Klasična podela na imućne i konzervativne „konzervativce“ i siromašne, a napredne „lejberse“ (od reči labour – rad), nema veze. Napredni „lejbersi“, na čelu sa Lordom Kalahanom, nisu mogli da se izbore sa još naprednijim i prezahtevnim sindikatima koji su tokom sedamdesetih godina prošlog veka doveli Veliku Britaniju na rub propasti. Pod naletom tako liberalnih i naprednih shvatanja niko nije vodio računa o „pokvarenim i nepoštenim“ poslodavcima već samo o „čestitim i poštenim“ radnicima koji su tražili sve više i više – sve dok više nisu imali od koga da traže. I tada je, 1979. godine, na scenu stupila Margaret Tačer i rekla ono čuveno – „Dosta – nema više besplatnog ručka“. Ne u bukvalnom smislu – sistem socijalne pomoći u Velikoj Britaniji, uveden za vreme Tačerke (nadam se da je još uvek takav), je bolji nego što je i danas kod nas. Uvek će biti onih kojima je pomoć neophodna i Tačerka je to respektovala, ali je napravila red i razlikovanje između takvih i onih koji to zloupotrebljavaju, a posebno onih koji bi da od sindikalnog rada i bogato žive. Prema tome, u pitanju je nešto obrnuto – Tačerka je zavela red u podivljali sindikalni pokret. Nije preterivanje i takvi termini su korišćeni. A kad je o poimanju sindikalne kulture reč, o tome bi mnogo moglo da se priča i kod nas. I nama bi dobro došla jedna Tačerka – ne da zatuli sindikalni pokret već da ga očisti i vrati njegovim izvornim korenima i svrsi.

Slične su naravi i Gorčinova lamentiranja o socijalizmu. U osnovi je uvek proizvodnja i stvaranje nove vrednosti, gde „trange-frange“ ekonomija ne spada. To je presipanje iz šupljeg u prazno. Socijalizam, komunizam i slične ideologije tipa „svako prema svojim mogućnostima-svakome prema njegovim potrebama“ se nisu dokazale u praksi – nigde, a naročito tamo gde nema šta ni da se deli.

Mogao bih još puno i o Tačerki i o partijskim programima, ali je najbolje da pomenem ono što je o tome rekao Tačerkin naslednik Džon Mejdžor. On je, kao tipični predstavnik plebsa – roditelji su mu bili cirkuski radnici, po prirodi stvari trebao da pripada „lejbersima“, ali je već sa 17 godina došao kod konzervativaca jer je još tada shvatio, kako je jednom prilikom rekao, da su sindikalni i radnički pokreti obično sranje – baš tako je rekao. Uostalom, i nama su najviše jada zadali napredni „lejbersi“ – Bler i demokrate – Klinton, a ne nazadni konzervativci – Tačerka i Republikanci – Regan.

Tačerku su ljudi ili obožavali ili mrzeli. Videlo se to i prilikom njene nedavne sahrane. Na sreću onih prvih je daleko više. Nisu je voleli, pored onih gore pomenutih ni razni hipi i slični in pokreti. Sve zavisi od toga šta je ko o tome čitao.

DC, 04.05.2013.