Gorčin Stojanović, “fudbaler”

decembar 28, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Pre neki dan pišući o političkom kvazi analitičaru Dejanu Vuku Stankoviću rekoh mu nešto što sam nedavno čuo – Ne slušaj svoje srce, jer ono ipak samo lupa, i danas mi bi krivo što to nisam sačuvao za pozorišnog reditelja fudbalskog kvazi analitičara, Gorčina Stojanovića.

       Trebao bih, kako je red, da ovu svoju kritiku upućenu njemu počnem sa – Poštovani Gospodine Stojanoviću, ali neću, jer onaj ko može da kaže “Kristijano ne postaje boljim čovekom zato što igra protiv Lea Mesija, ali biva manje nečovekom …” (Blic, 27.12.2015), ne zaslužuje drugo do direktno – Gorčine Stojanoviću, ti mnogo lupaš!

       Vidiš Gorčine, ja sam malo stariji od tebe, pa dalje i pamtim. Od malih nogu sam navijao za Zvezdu, a desilo se da desetak godina pošteno nosim dres Partizana – u veslanju doduše, ne u fudbalu, ali to ništa ne menja na stvari, a fudbal, kao i ti, svi volimo. Navijajući za Zvezdu – da ne nabrajam njene zvezde počev od Rajka Mitića naovamo, divio sam se i majstorijama Partizanovaca – Stjepana Bobeka, Zlatka Čajkovskog, zvanog “Čik” – nije mi smetalo ni to što je njegov rođeni brat Željko igrao za zagrebački Dinamo, Miloša Milutinovića, “Plave čigre”, koga je samo bolest omela da bude najveći igrač na ovim prostorima, Bajde Vukasa iz Hajduka …., žestoko sam navijao za svoj klub kada je igrao protiv njih, a divio se i njima kao majstorima fudbala i nikada mi nije palo na pamet – a isto je i danas, da kažem da onaj drugi biva manje nečovekom kad igra protiv onog prvog i/ili obrnuto, u bilo kom kontekstu, pa makar to bila i nekakva (neuspela) stilska figura.

       Kristijano Ronaldo je fudbaler i pošteno radi taj svoj posao. On nije birao svoje ime, pa ničim nije zavredneo ni da ga jedan Gorčin naziva “lažnim Ronaldom” za razliku od onog “pravog Ronalda” koga ti, kao i ja (još se sećam onog njegovog “bicikla” kojim je izluđivao protivničku odbranu), očigledno obožavaš. Isti je slučaj i sa Mesijem, i njega volim, neću da kažem – “obožavam”, jer ipak bi to trebala da bude prejaka reč i za tebe i za mene, kad govorimo o ovim ljudima.  Ti, Gorčine, imaš druge kriterijume. Ti si kao Šiptar – Kad voljem voljem, kad ne voljem, koljem! Voliš Lea Mesija, mrziš Kristijana Ronalda! Voliš Partizana, mrziš Zvezdu …

       Koga je to Kristijano Ronaldo izazvao na dvoboj da bismo mi koji volimo fudbal i za njih navijamo, morali da se opredeljujemo. Stvar je ukusa, neko više voli jednog, neko onog drugog, normalno je to, ali priznaćeš da i jedan i drugi dobro igraju fudbal. Možda bih i ja, kad bi me neko pitao, glasao za Mesija, ali to ni najmanje ne utiče na ovo o čemu pišem.

       Ti bi Gorčine po prirodi svog osnovnog poziva trebao da budeš i esteta. Po kojim kriterijumima nekoga od njih nazivaš nečovekom samo zato što voliš onog drugog! Ćitaš li ti štampu, internet – pokušaj da “izguglaš” u kojim humanim akcijama je ovaj što si ga nazvao nečovekom učestvovao. Pokušaj to isto sa Mesijem, nije da nema toga, ali teže. A eto, ovih dana se zapleniše i neka pakovanja narkotika sa logom Mesija! Nije na nama da o tome sudimo, advokat sam po struci, pa mi ne pada na pamet da samo iz tih informacija izvlačim nekakve zaključke. Ali isto tako, ni da neko od pomenutih biva manje nečovekom samo zato što igra protiv onog drugog ili možda od njega slabije igra fudbal. Ja imam neke druge kriterijume. Ja bih možda nečovečnim okarakterisao to kad neko istim drugim uzastopnim startom slomi nogu protivničkom igraču, a njegov trener, izvesni Tešević, predstavljen kao trener mlađih kategorija igrača, dakle i pedagog, to prokomentariše – Džigiju se igra fudbal, ne zameram mu!

       Gorčine, mani se pisanja ne ide ti to. Čak ni stilski. Kad te čovek čita, smaraš. To je izložba znanja. Imam utisak da ne pišeš onako kako govoriš, a ako i govoriš onako kako pišeš, onda i tu smaraš.

       Toliko od mene u odbranu Kristijana Ronalda. Osetio sam to kao svoju dužnost.

Dragiša Čolić, 27.12.2015.