Imao sam na ovom mom sajtu čitavu seriju napisa pod zajedničkim naslovom – Zašto mi Vučić i dalje ne dozvoljava da navijam za njega, a želeo bih. Pažljivo sam odslušao i njegov intervju koji je ovih dana dao Pink televiziji, i mogao bih odmah da pišem sledeći nastavak na istu temu – Zašto mi Vučić i dalje ne dozvoljava da navijam za njega, a želeo bih.

       Prvo, da kažem nešto što valjda ne bih trebao ni da objašnjavam. Ja navijam za ovu zemlju, pa je logično da navijam i za one koji je vode. A ako sam njen navijač – i to žestok, onda dozvoljavam sebi da kritikujem i sastav njenog tima, pa da počnem od onoga koji ga vodi. Znate ono – Murinjo je dobar, ali … Premijer se razume u sport, kaže da voli utakmicu, pa se nadam da će i mene razumeti. Dakle o Premijeru je reč i njegovom intervjuu na Pink televiziji. I, odmah da kažem – nemam ni jednu jedinu zamerku na onaj deo njegovog intervjua, gde je govorio o onome što čini da dovede investicije u zemlju, o teškim merama koje preduzima, o našim (ne)radnim navikama, o nedostatku samoinicijative da nešto i sami uradimo, a ne da čekamo da nam nešto padne sa neba, a ako je o tome reč, čak da i zaoštrim stvar – ne nešto, već sve što je u našoj moći, a mnogo je toga, čak i u ovim uslovima. I tu sad dolazimo do onoga što mora država da učini. Ni to nije neka filozofija, naći ćete to svakodnevno u medijima – da stvori makro ambijent, koji će potencijalni investitori, domaći ili strani sve jedno, prepoznati kao pogodno tlo za ulaganje u privredu ove zemlje, što bi trebalo da probudi i one uspavane građane i njihovu samoinicijativu.

       Pitanje je dakle da li taj makro ambijent postoji ili ne postoji ili, da se bolje izrazim, da li je postojeći ambijent – jer nekakav ambijent, kakav je takav je, mora da postoji, iz čega sledi pitanje – može li taj ambient da bude bolji i koliko bolji. Moj odgovor na to pitanje je – Može, a ako može onda i mora da bude i to mnogo bolji.

       Prvo, ova vlast bi morala svoje bitisanje na vlasti da počne da računa od poslednjih izbora, formiranja sadašnje parlamentarne većine i formiranja izvršne vlasti, a ne svaki put od poslednje rekonstrukcije Vlade, jer Dačiča, na primer, na mesto prethodnog premijera nisu postavili “žuti” nego oni.

       Drugo, da se ne lažemo, vodeća partija, ni sama ni zajedno sa onima koji čine vladajuću koaliciju, nema dovoljno stručnih kadrova za vođenje države.  Nema, ili ima, a neće da ih angažuje, svodi se na isto. Da nije tako, resor ministra rada i zapošljavanja ne bi mogao da bude poveren čoveku kome je, u njegovim četrdesetim godinama, to prvo radno angažovanje u životu. Šta taj čovek može da zna o problematici rada i zapošljavanja. Ili, dva najvažnija resora o onome o čemu razgovaramo – privrede i finansija. Koliko je njih prodefilovalo na tim mestima od kako je ove vlasti. Može li tu iole biti nekakvog razvojnog koncepta. Pa onda pravosuđe – ko će da investira u zemlju u kojoj pravosuđe ne radi više od četiri meseca, ministar pravde tera inat sa advokatima a premijer to mirno posmatra i onako usput, kad stigne usled silne zauzetosti, opali po advokatima uz konstataciju da on ima poverenje u svog ministra pravde. A za sve to vreme, Ustavni sud koji bi po – i po Ustavu i po Zakonu, trebao da razreši problem, ćuti, jer ne sme da se zameri. Kome – advokatima? I mi sad hoćemo, sa istom ekipom, da otvorimo poglavlje 23 u razgovorima o pristupanju Evropskoj uniji. Pa nije li, makar samo za početak, trebalo sa mesta ministra pravde ukloniti pripravnika kome je takođe, kao i ministru rada, to prvo radno angažovanje u životu? A ako pričamo o dovođenju investicija u zemlju, niko od pomenutih tu nije važan – važno je samo da u zemlji u kojoj hoću da uložim svoje pare, nema pravne sigurnosti, jer ona dozvoljava sebi luksuz da joj pravosuđe ne radi četiri meseca. …… Nastaviće se

Dragiša Čolić, 02.02.2015.