Kad porastem biću akademik

29 oktobra, 2013 u rubrici Kolumne

Srpska akademija nauka i umetnosti je naša najviša naučna i umetnička ustanova. Ona, po zakonu, razvija i podstiče nauku, organizuje i unapređuje osnovna i primenjena naučna istraživanja, podstiče i unapređuje umetničku delatnost i time doprinosi opštem dobru naroda i države pa je, kao takva, ustanova od posebnog nacionalnog značaja.

       Država je naravno srećna što ima takav skup mozgova koji je svagda mogu podučiti i posavetovati, pa im, tako zahvalna, kao vid društvenog priznanja, isplaćuje akademijsku nagradu, ne tako veliku – negde oko 110.000 dinara mesečno, što se naravno obezbeđuje budžetom. Tome treba dodati i izvanredne radne uslove koje oni imaju, pa mogućnost da osnivaju institute koji rade na poslovno-tržišnim principima i da ne nabrajam dalje, jer to nije  poenta ovog što pišem. Poenta je – šta ti ljudi za uzvrat daju društvu koje im to sve obezbeđuje?

       Po pedmetu svog rada, oni bi – opet po zakonu, trebali da organizuju i obavljaju naučna istraživanja od značaja za društveni, ekonomski i kulturni razvoj zemlje, te da rezultate tih svojih istraživanja prezentiraju javnosti radi njihove primene u praksi. Ima li nekoga u ovoj zemlji ko se seća da je u ovim turbulentnim vremenima koja su nas snašla, lutajući i tražeći rešenja da iz svega toga čitavi izađemo i preživimo, ko može da pomene iole značajniji praktični doprinos Akademije nauka u tom smislu. Uz svu čast i poštovanje eminentnih svetskih imena koja se ovih dana pominju, koji su spremni da nam besplatno ili za debele pare pomognu da izađemo iz problema koji su nas pritisli – irelevantno je to samo da deluje, usuđujem se da postavim  jednostavno pitanje. Mogu li ovi koji dolaze sa strane, sa nedovoljnim poznavanjem makro ambijenta, mentaliteta naših ljudi i što je još važnije političke volje za stvarnim promenama, tu objektivno više pomoći od naših akademika koji tu žive i rade sa sve svojim najvišim naučnim zvanjima i iskustvima koja im je ovo društvo omogućilo ili podarilo, sve jedno.

       Na žalost mi ove naše znanstvenike više pamtimo po kojekakvim manifestima i sličnim istupima nego po stvarnom doprinosu u rešavanju ovozemaljskih problema sa kojima se ova zemlja suočava. A sve ovo ne bih ni pisao da se ovih dana nisu konačno pojavili u javnosti sa organizovanjem naučnog skupa na kome su, po opštoj oceni, dali podršku najavljenim izmenama zakona koji treba da liberalizuje primenu genetski modifikovanih organizama – popularno nazvanim GMO, u proizvodnji i prometu poljoprivrednih proizvoda. Niko razume se ne bi tim učenim glavama zamerio da je tu, kako poznavaoci ovog problema izveštavaju, bilo stvarne naučne rasprave. Sve je bilo namešteno, kako jedan od učesnika reče – “da bismo doneli određeni zaključak“, uz napomenu istog učesnika da postoji sedam radova iz 2013. godine objavljenih u relevantnim naučnim publikacijama koji govore o štetnosti GMO, koje na ovom skupu niko nije ni pomenuo. Ako je tako, bolje da su i dalje ćutali.

DC, 28.10.2013.