U komentaru povodom napisa “Pomoć FAP-u kad dostavi validnu „ličnu kartu“”, objavljenom u “Dnevniku”od 29.10.2013., jedan od komentara građana glasi:

       “Po finansijskim izveštajima ima zalihe u vrednosti od šest milijardi dinara. Ministarstvo je tražilo popis tih zaliha i posebno postavilo pitanje da li ima zaliha koje više nisu upotrebljive kako bi mogli prodati jedan njihov deo i izmiriti obaveze. Umesto dogovorenog, umesto da se zasuču rukavi i uradi posao za koji ne treba ni sedam dana, očigledno se krenulo suprotnim putem i sedam dana kasnije blokira se pruga. Umesto ličnog rada i sopstvenih snaga, po ko zna koji put traži se od građana Srbije da još jednom bace novac u bunar. Upravo gore navedeno govori da se ne radi o nekakvom socijalnom buntu, nego UDRUŽENA LOPOVSKA BANDA ZAJEDNO SA SINDIKATIMA. Ne dostavljaju tu „Ličnu Kartu“ jer bi svi bili potrpani u zatvor zbog lopovluka koje godinama praktikuju. Policija BEZ MILOSTI I UPOTREBOM SILE mora da oslobodi prugu od PLJAČKAŠA”.

       Istim povodom, sutradan, u redovnoj kolumni “Blica” na drugoj strani, oglasila se Gordana Bulatović, urednik ekonomske rubrike sa tekstom, pod naslovom “Ko će da odsvira kraj”:

       “Nema tog ko nije pohvalio nameru Vlade da konačno reši pitanje nekadašnjih društvenih firmi koje ni danas, 12 godina od početka privatizacije, nisu našle kupce.

       Možda se ne sećam, ali čini mi se da još ni jedan političar, niti član Vlade nije rekao da Srbiji ne treba FAP, “14 Oktobar” iz Kruševca ili “Prva petoletka” … Ali, ovih dana kada očajni radnici traže svoje overene knjižice i zaostale zarade, saznajemo da oni to nisu zaslužili. Jer, kako se to široj javnosti predstavlja, oni to nisu zaradili, a država, kako nam saopštava ministar privrede, “više neće bacati novac poreskih obveznika u bunar.”

       E, da .. kriv je Vladi i direktor, jer nije dostavio pravilno popunjenu “ličnu kartu”. O čemu se gospodo ovde radi … Menjate pravila, strategije, dajete i ukidate subvencije, ukidate prospekte, uvodite lične karte. Za to vreme oni koji su odlazili svakog dana na posao ubeđeni da nešto privređuju – posebno u periodima izbornih kampanja kada im razni političari obećavaju da ih neće zaboraviti i da će ih sačuvati, jer gašenje njihovih pogona znači gubitak za Srbiju – sada ne mogu ni kod lekara. Ne mogu ni u prodavnicu po hleb i mleko, jer ste zbog promenjenih pravila, privremeno ukinuli dotacije.

       I, kako ćete im, ako im sada ne date subvencije da prežive, uz savet da prodaju zalihe i plate doprinose, uopšte naći partnere. Ili ni sami u to ne verujete i nadate se da će svi oni koji danas rade, a vaše će samo biti da na kraju, na pomen praznih hala konstatujete da je to neminovnost tranzicije”.

       Šta reći kad čovek pročita ovako oprečne stavove povodom istog pitanja. Odmah da kažem da onaj prvi komentator očito nije ekonomista, nisam to ni ja, a čini se da je to ponajmanje pomenuta gospođa, pisac citirane kolumne, predstavljena u ulozi urednika ekonomske rubrike jednog od najčitanijih listova u nas i, zabrinut zbog posledica koje iz takvog pisanja proizilaze, ovo i pišem.

       Draga Gospođo, svi mi verbalno hvalimo namere Vlade da počne da rešava ekonomske probleme, koji su evidentno pregolemi, ali im svojim konkretnim postupcima – gde spada i ovakvo vaše pisanje, ne damo ni da krene u to. Prvo, onaj ko je smislio da se pitanje nekadašnjih društvenih firmi može rešiti putem restruktuiranja – kitim mladu da je nekome uvalim, i sličnim glupostima, taj, kao i vi, nema pojma o ekonomiji. Ozbiljan čovek koji hoće da kupi firmu zna i da gleda šta kupuje, zbog čega je kupuje, šta sa njom hoće, ili šta od nje hoće. Nešto slično kao kad vi kupujete cipele – ne verujem da bi tu neko mogao da vam uvali cipele sa kartonskim đonom, izuzev ako nemate neki skriveni plan pa ih kupujete “za jedno veče” da nekog prevarite. Poenta je da oni koji tako prodaju nisu glupi – imaju svoju računicu, da su oni koji tako kupuju još manje glupi, jer i oni imaju svoju računicu – prodaju za skupe pare mašine koje su u paketu zajedno sa društvenim preduzećem (restruktuiranim ili ne) jeftino kupili i odu (slučaj “Petrohemije”, na primer), a radnike ostave da idu i blokiraju prugu, pa tako i od onih koji nešto i rade, koji bi i za njih, tako ojađene, mogli nešto da izdvoje dok ovi ne počnu da proizvode nešto što ima cenu veću od troška, prave nove kandidate za sedenje na pruzi. Pitanje je, draga Gospođo, dokle to tako može. A vi se svojim pisanjem navodno zalažete za promene, a u suštini se zalažete da sve ostane po starom. Evo dok ovo pišem, čujem vest – radnici železnice čuvaju “svoj most‘ od potencijalnih “tuđih” štrajkača. Koliko je još potrebno da padne krv?

       Pominjete, nekadašnje društvene firmi koje ni danas, 12 godina od početka privatizacije, nisu našle kupce. Te firme, draga gospođo, neće ni naći kupce, jer ako niko nije hteo da ih kupi pre 12 godina neće ni danas, jer one sad vrede 12 puta manje – ne računajući ono što je potrošeno na njihovo restruktuiranje. Dobro se “ne sećate” da još ni jedan političar, niti član Vlade nije rekao da Srbiji ne treba FAP, “14 Oktobar” iz Kruševca ili “Prva petoletka” … Trebaju nam i te kako, ali to više nisu iste firme. FAP je nekada bio firmetina koja je imala po šest milijardi robe za prodaju a ne šest milijardi robe na zalihi. I sad njegov direktor ne zna da kaže koliko od toga i za koliko može da se proda. Zna on koliko to vredi – da je vredelo, našao bi se već neki kupac, makar za toliko da radnicima isplati plate, ne bi ni čekao odobrenje od države. Ali ne, lakše je na uobičajeni način – država da pare za “restruktuiranje” to se potroši delom za “proizvodnju” one robe na zalihama, delom za plate, koliko toliko, zbog mira u kući, zašilji se olovka, prikaže “proizvodnja” i na bazi toga sačini novo trebovanje para. A zašto to nisu iste firme, istražite sami. Izdajete se za ekonomistu, bog vam dao i olovku i prostor za pisanje, pa napravite od toga temu. Na primer – Kako su nekadašnje firme FAP, “14 Oktobar”, “Prva petoletka” … pod naletom demo (parto) kratije postale ovo što danas jesu. A direktor FAP-a umesto da postupi onako kako su se sa Ministarstvom dogovorili i dostavi tu “ličnu kartu” (ako imate neki lepši naziv, javite) on konsultuje Agenciju za privatizaciju – glavne saučesnike ovoga o čemu danas pričamo. Sve bi njih skupa trebalo poslati na prugu i to ispred radnika – za slučaj da naiđe neki voz. Nema tu neke velike razlike, u principima, između vođenja sopstvenog domaćinstva, državne firme i države. Ono prvo svi znamo – jer se ne pravimo ludi. Ovo drugo, znamo ili kažemo da znamo, ali se pravimo ludi. J… ti domaćina koji proizvodi rotkvice koje niko neće da kupi, pa ih lageruje dok ne istrunu, napiše koliko toga ima, a u međuvremenu – dok to ne proda, ide na ulicu i prosi da prehrani porodicu. A nisu ni “očajni radnici” virgo in takta. I oni su saučesnici takvog “poslovanja”. Ko od njih može od takvog poslovanja da živi – da ne primi platu i po 14 meseci. Takve treba odmah otpustiti, jer takvi od toga i ne žive. I dobro je da je tako, jer bi inače do sada pomrli – i oni i njihovi. Nisam pobornik teorije o dobrim radnicima i seljacima i lošoj inteligenciji – svi smo mi ista …. Što nedavno reče pokojni Tijanić:

“Srbija je pretragična za prozu, prekomična za poeziju. Slabašan je tu Kafka. Samo bi neka baba narikača iz Vasojevića dala celoj priči nedostajuću dubinu. Šta je u našoj priči uzvišeno, posebno ili tajanstveno? Ništa. Poslednjih 25 godina srpska politička elita je temeljno opljačkala i izdala državu, građane, naciju i svaku pojedinačnu familiju. U svakom ratu trošili su Srbe kao da im nisu rod, a otimali od polumrtve Srbije kao s leša. Sledstveno tome, svaka je vlast, do sada, služila samo za legalizaciju rezultata pljačke. U odnosu na dosadašnju srpsku elitu najezda Huna je hvale vredna akcija „biblioteka na točkovima“ nekadašnje kulturno-prosvetne zajednice. Drugo je pitanje što Srbi neće da shvate kako su nam „naši“ prebili i ruke i noge, imamo frakturu lobanje ali i stidne vaši da se, u manjku posla, nečim zanimamo.”

       I u pravu je ovaj novi ministar privrede kad kaže – “više neće bacati novac poreskih obveznika u bunar.” A bunara je u ovoj zemlji mnogo. Čitamo ovih dana o “Galenici” “Srbija gasu” ….. Verovatno ste čuli za cifre iz nagoveštenog izveštaja komisije za zloupotrebe na Kosovu. Nije, draga gospođo, suština samo u redovnom odlaženju na posao a nisu to ni neminovnosti tranzicije. To su naše izmišljotine, koje pokušavamo drugima da prodamo.

       I na kraju da malo razvedrimo stvari, da se ne naljutite, pa da počnemo da se svađamo – i to ozbiljno, a ne samo ovako, uzgred. Elem, pitali Pericu (u original Muju, ali više nemamo ni Muje, pa nemamo ni koga da okrivljujemo) – Može li komunizam (svako prema mogućnosti – svakome prema potrebama) da opstane u Kini? – Da, odgovori Perica. U Rusiji – Da. A u Srbiji? – Ne, reče Perica. Ne može ovako mala zemlja da izdrži tako veliku zajebanciju.

       Ništa nam nije, al’ leka nam nema. Pisao sam nešto o tome, pronađite.

DC, 31.10.2013.