Jugoslavija (SRJ*), leto 1998.

       Mrgud i Marela su se dobro slagali. Nisu imali čak ni ista prezimena, a živeli su u dugom i srećnom braku, u svojoj kuli koju su sami sagradili, okruženi mnogobrojnom decom, što rođenom, što usvojenom. Svi su ih oni slušali i poštovali, naročito ovi drugi.

       Niko zapravo i ne zna odakle su došli. Dve velike „ciparske“ pokrajine, dolina Morače i Požarevac, svađaju se oko njihovog porekla. Ona je bila još zagonetnija. Kažu da joj je pravo ime bilo Višnja, ali je ona više volela da je zovu Marela, jer, kaže, marela je crvenija i slađa, a to više odgovara njenom izgledu i temparamentu.

       Jednog jutra, dok je Marela sedela i čitala „Bazar“, Mrgud skoči iz kreveta:

–        Marela, dušo, usnio sam strašan san. Kao, padam ja sa vrha ove naše kule, ti sediš na balkonu prvog sprata, sunčaš se i čitaš taj tvoj „Bazar“. Dok sam prolazio pored tebe, dovikneš mi onako nestašno, kako samo ti znaš:  How you doing! Ja ti, onako u prolazu, uzviknem: Still good! Still good! I produžim dalje. Uh, dobro je što je to bio samo san!

–        Zlato moje – umiruje ga Marela. – Kako mi se ono samo uplašilo. Ne boj se dušo, znaš da sam ja uvek tu, pored tebe. Hoćeš da ti skuvam jednu dobru crnu kafu?

–        Skuvaj, dušo, to ti je baš dobra ideja, onako kako samo ti znaš, ali stavi malo više šećera, da ne ispadne gorka.

* * *

– Hoću da napišem roman – kaže Mrgud uz kafu. –Koji će nam sve ovo što smo stvorili, ako neko to ne opiše. Zaboravlja se, takav smo mi narod.

–        Divno, zlato, a je l’ mogu ja da ga napišem umesto tebe, znaš da si ti mnogo zauzet.

–        Ne dolazi u obzir, ti si više zauzeta nego ja, taman si počela da napreduješ na svim poljima. Nemamo mi vremena za to. Angažovaćemo, kako se ono kaže, nekog pripovedača. Mi ćemo i dalje da delamo, a on neka zapisuje. I to nekoga ko nije ni u jednoj stranci. Neću da mi se kaže da sam bio subjektivan. Roman mora da bude objektivan, neću neku melodramu.

–        Ideja ti nije loša, ali šta ako se pripovedač otme, pa počne da priča sebe.

–        Uh, baš me zabole C. Ako nam se dopadne to što će da piše, naše je. Ako nam se ne dopadne – nemamo pojma. Naći ćemo nekog drugog, od naših.

–        Kako si mi ti pametan. Ni ja se toga ne bih setila. A šta ti znači ono C?

–        Uh, to je mnogo dobra stvar – nisi čula taj vic?

–        Ne, dušo.

–        U zagrebačkom tramvaju, u Ilici, sedi jedan mlađi gospodin, očigledno južnjačkog porekla, što bi rekli, naš čovek. Zavalio se i čita „Politiku“. Na prvoj strani, krupan naslov –  „Događaji na Kipru“. Stariji gospodin, jedan od onih njihovih – znaš već kako oni mogu da izgledaju, u očekivanju da mu ovaj mlađi ustupi mesto, pokušava da skrene pažnju na sebe. Pošto mu to ne uspeva, obraća mu se direktno: ’Gospon, oćete mi reći, kaj je novega na Cipru.’ Na to mu onaj naš čovek odbrusi: ’Šta te boli curac’, i nastavi mirno da čita „Politiku“.

–        Uh, baš je dobar – kaže Marela – volim taj tvoj stil.

*Država stvorena 27. aprila 1992. godine raspadom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ)

Nastaviće se …