O PRAVOSUĐU I JOŠ PONEČEM (odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA) – Period posle reforme pravosuđa (početak 2010.) – Nastavak 12
8 marta, 2014 u rubrici O opančarima i opancima
Nikome nije palo na pamet da, pre nego što se u ovu suludu avanturu krenulo, napravi neke analize – koliko ima nerešenih predmeta iz ranijih godina, koliko godišnje novih predmeta pristiže, koliko se u istom periodu predmeta reši, odnosno mora da se reši, te da se na bazi te, u suštini jednostavne računice, izračuna koliko je sudija potrebno.
A kako je drugačije moglo i da ispadne ako je i dalje, više nego ikad, kadrovska politika mediokriteta na delu. Kadrovi se, uvek iznova, biraju kad god koja partija dođe na vlast. A kad je reč o ovim sadašnjim, najpre su za ministra pravde bili izabrali nezaobilaznog Dušana Petrovića, kako se priča, sivu eminenciju DS-a. On bio malo, pa pobegao, što i nije neka šteta, jer njemu i njegovom imidžu, „bolje stoji“ ova sadašnja pozicija ministra poljoprivrede.
Ako je to i razumljivo, nikako ne može biti razumljivo što potom, ni krivu ni dužnu, tu postaviše mlađanu Snežanu Malović, bez obzira na to šta i ona sama mislila o sebi. Jer onaj ko je zaključio da osoba sa devet godina ukupnog radnog staža, od čega samo šest nakon položenog pravosudnog ispita, i to na administrativnim poslovima u Ministarstvu pravde i Tužilaštvu, može da vodi Ministarstvo pravde i da u ovako složenim uslovima iznese reformu pravosuđa koja nikako nije pravno-teoretski već duboko pravno-praktični posao nije mediokritet, jer mediokriteti su srednjaci – on je najobičnija budala.
Naravno, mi ne znamo ko je ovaj poslednji pomenuti, ali držim da to zasigurno nije ovaj srednjoškolski profesor folozofije, jer on i ne zna o čemu se tu radi. Pri tom, daleko od toga da ja ove potcenjujem. Jednog od njih sam čak negde u ovoj knjizi i pomenuo kao čoveka koji je umnogome uticao na formiranje nekih mojih životnih stavova. Biće da je on to prepustio već spomenutom Dušanu Petroviću, a ovaj za izvršioca radova uzeo u to vreme na svim pravnim frontovima nezaobilaznog Boška Ristića, advokata iz Niša, a nije poznato čime je on to zadužio pravnu praksu da ga tako značajna uloga zapadne. O njima– kao pravnik, ne mislim ništa, a to je gore nego da ih za nešto kritikujem. Tom timu je bio potreban neko iz Ministarstva pravde i on je, po svemu sudeći, pronađen u liku Slobodana Homena, državnog sekretara, o kome sam, kao o mladom i očigledno nadarenom čoveku, imao mnogo bolje mišljenje pre reforme pravosuđa nego sada. Ako se tom timu doda i samoveleuvažena Nata Mesarović, kao predsednik Visokog saveta sudstva, kojoj niko nije objasnio da je, po Ustavu, Ustavni sud ipak stariji od nje, onda je jasno što je sve to ispalo ovako kako je ispalo.
Nastaviće se …