Sednemo u subotu da igramo kanastu sa prijateljima i, po običaju, najpre se postavi pitanje – u šta igramo?

       Brzo smo se dogovorili – poraženi vodi sutra pobednike u pivnicu „Berliner“. U tom momentu nije mi ni padalo na pamet da pitam gde je ta pivnica, jer podrazumeva se da je to problem poraženog, a ja sam bio ubeđen u našu pobedu.

       Na žalost suprugu i mene „karta nije htela“, a pošto nisu pomogle ni primedbe da nam podloga ne odgovara (ništa pametnije mi nije palo na pamet posle prva dva dana gledanja tenisa sa Kazahstancima) – Vi ste domaćini i ko vam je branio da odaberete podlogu koja vam odgovara, reče Triča, kapiten protivničke ekipe, ni replika, da mi je u izbornoj kampanji bilo važnije na čiju ću listu da uđem nego da vodim brigu o podlozi na kojoj će da se igra. Pokušao sam da kontaktiram Bogdana Obradovića, selektora teniske reprezentacije, za još neku ideju, međutim nisam ga dobio na telefon,  kažu, ovih dana mnogo zauzet.

       Bilo kako bilo, izgubismo mi na kartama (naravno nezasluženo) i sad, kao što je dogovoreno, treba da vodimo na ručak, što bi Dragoljub Žarković rekao, u narečenu pivnicu.

       E tu sad nastaju moje muke. Pitam Triču – Gde ti je ta pivnica Berliner, a on kaže: Znam, ali neću da ti kažem, izgubili ste pa se potrudi lično. Tu se žene umešaše da spreče dalju eskalaciju sukoba i on nekako popusti – To ti je, kaže, kod Beograda na vodi a to ćeš lako da nađeš – imaš na autoputu Beograd – Niš (u oba smera) oznake Belgrade waterfront, šta god to značilo, ali to ti je to.

       I krenem ja u nedelju pre podne da tražim narečeno mesto. Odaberem pravac prema aerodromu, računam bliže je za upratiti nego iz Niša. Dođem lako do aerodroma, tu se okrenem i skoncentrišem  da nađem putokaz Begrade waterfront u obrnutom smeru. Lako ga nađoh, beše baš dobro obeleženo i ne beše nikakvih problema dok ne stigoh do Beograda gde mi se znak izgubi. Dobro, razmišljam, nema problema, znam da je ovo Beograd, a znam gde je i Sava, treba samo upratiti to iz suprotnog smera i tako razmišljajući stigoh do Bubanj potoka. Ne bih da idem do Niša, pa se tu okretoh i krenuh ka Beogradu. Ni iz tog pravca nije bilo problema da nađem oznaku Belgrade waterfront, što me ohrabri u daljim istraživanjima. Dođoh do Beograda, lako kao i malo pre – usmerava me opet ka  aerodromu.

       Pošto nisam bio raspoložen da ponovo idem do aerodroma, odlučih se za provereni  metod – mapu čitaj a seljaka pitaj. Ustartujem jednog koji mi je ličio na Beograđanina i pitam – Izvinite, ‘el znate gde je Beograd na vodi? Čovek mi ljubazno reče – Beograd je ovo, voda je tamo, ali pojma nemam gde je to Beograd na vodi.

       Htedoh da zovem Vućića ne ide – kažu prilegao malo pošto radi non stop. Mali Siniša beše zauzet izradom novih putokaza za Beograd na vodi, ne nađoh čak ni Vesića. Setih se ponovo Bogdana Obradovića, on sigurno zna, čitao sam da je ovih dana u „Beogradu na vodi“ pazario jedan stan za milion evra. Ni njega nema, kažu mi u teniskom savezu – Njega ćete ovih dana teško naći, ušao je u prvih dvadeset na izbornu listu Srpske napredne stranke, pa sad tamo treniraju pesmice za izbornu kampanju. Kuku gde i to da nas snađe, ode i on u političare, šta ćemo sada za selektora teniske reprezentacije, moraće Vuk Jeremić ponovo da se aktivira i onako je izvisio za mesto Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.

       Opsujem glasno i kanastu i opklade i protivnike i tu uzgred pomenuh Berliner. Čovek me u čudu pogleda i reče – Prijatelju što ne kažeš da tražiš pivnicu, to ti je tu iza ćoška. Ko te tera da postavljas onako teška pitanja o Beogradu na vodi.

 Dragiša Čolić, 08.03.2016.