Setih se jedne zgode. Davno je to bilo. Sedimo tako u Paliluli i šta bi drugo do divanili, kad jedan od nas reče – vreme je da idemo kući. Filipu, bog da mu dušu prosti, nije više živ, imao je dosta mana, al’ bio je šmeker, kome se očito nije išlo kući, okrete se Mići, koji je takodje imao dosta mana, a nije bio ni šmeker, i reče mu – ‘Ajde, poruči još jednu turu, pa da idemo kući. – Što ja, upita Mića. – Nemam pojma, odgovori mu Filip, prvi sam se setio. I tako ostade to među nama, kad neko nema baš neke razloge za nešto, on kaže – Nemam pojma, prvi sam se setio!

Elem, da se vratim na Pekićevu bistu koju su naprednjaci ovih dana postavili na Vračaru – Pekiću, osnivaču demokratske stranke! Prvi se setili. Vračar je oduvek bio uporište Demokrata, pa se ovi opustili. A naprednjaci napali Vračar – nije nijma do Pekića, već do glasova sa Vračara. Organizovali feštu, autobuse, ruže – svakom učesniku po ružu. Ženama koje su zaboravile kad su poslednji put dobile ružu od muža, muževima da odnesu ženama – Kupio sam ti ružu. Nije neki štos, ali kod ove ciljne grupe pali. Reći će: baš je sladak – ovaj što otkriva spomenik, njega znaju, vide ga svako veče u dnevniku, za  Pekića možda nisu ni čuli, ali on nije ni važan.

Pa nije ta bista postavljena petnaest minuta pre zakazane fešte. Morali su tome da prethode neki radovi, neka organizacija. A Vračarci, među njima i demokrate koje se sada bune, ništa nisu primetili. Da su primetili setili bi se valjda da to preduhitre, da obesmisle akciju. Onaj njihov mapetovac, Dragoljub Mićunović, kaže – Kad vidim ko postavlja spomenike ne umire mu se! Poživeo ti nama Mićune još tri skupštinska mandata, da uđeš u Ginisovu knjigu rekorda kao najstariji parlamentarac koji otvara zasedanje nove skupštine. Ako te dotle sećanje bude uopšte služilo, bar dok se demokrate ne sete da izaberu nekog mlađeg predsednika političkog saveta. U međuvremenu Naprednjaci će vas pobediti – na demokratiju! Rade sa svojom ciljnom grupom, gaje ruže, ako treba i rasadnik će da otvore. Naći će se i kadar – baštovana bar imaju dovoljno. Ne treba im za to akademici i ostali intelektualci, kako mi volimo sebe da nazivamo. I to je demokratija. Moj omiljeni lik Vinston Čerčil je svojevremeno rekao: Demokratija je najgora forma vladanja osim svih ostalih. Da, ali to hoda.

Dragiša Čolić, 03.03.2016.