Kakva je ovo država?
18 decembra, 2016 u rubrici Opančarski dnevnik
“HULIGANI I SA TRIBINA DIVLJAJU I PO ULICAMA” – pod tim naslovom objavljen je tekst u „Blicu“ od 17. decembra, u kome se opisuje obračun navijačkih grupa dva naša najveća sportska kluba – Crvene zvezde i Partizana, posle košarkaške utakmice Evrolige između Crvene zvezde i izraelskog Makabija, na autoputu E75 kod Novih Banovaca.
U pomenutom tekstu se daje i izjava očevica dogaađaja: „Bila je to scena iz filma. Bio sam u koloni koja se lagano kretala u smeru ka Novom Sadu kada su trećom trakom proletela dva automobila i isprečila se ispred kombija. Svi smo se zaustavili i video sam kako neki momci istrčavaju iz automobila, lupaju kombi i palicama zverski biju neke momke i bacaju ih po putu…. kako napadači bacaju baklje u kombi, pale ga i beže kolima sa lica mesta.“ I dalje: „Prizor je bio jeziv. Mladići od kojih je najstariji imao dvadesetak godina ležali su prebijeni ječeći po putu. Tukli su ih krvnički palicama.“
Drugi očevidac kaže: „Nije me briga što čekam. Nije to problem. Problem je što niko ne može da stane na put ovom divljanju. Kako ja sad da pustim sina da ide sa društvom na utakmicu? Ovo je hajdučija!“
Ovaj građanin nije u pravu. Nije problem u tome što niko ne može da stane na put ovom divljanju – svaka država to može i mora, problem je u tome što ova država neće da stane tome naa put. Premijer, koji je u ovoj zemlji preuzeo sve kompetencije vlasti, nedavno reče da problem navijačkih grupa ne može da reši! Nije objasnio i zašto to ne može da reši, iako postoje zakoni kojima se taj problem rešava.
Tu nedavno Premijer reče: „Nisam vam ja Milošević pa da me na ulicama rušite!” Nije li u toj izjavi sadržan i deo odgovora – nisu li navijačke grupe deo Premijerove falange na koju on u slučaju potrebe može da raačuna? Ne bi mu mnogo trebalo ni da ih angaažuje i za izvršenje specijalnih zadataka. On sa funkcionisanjem navijačkih grupa ima i lična iskustva – svojevremeno je bio jedan od vođa navijača jednog od dva gore pomenuta kluba. Nije li možda to i razlog što se ne saopštavaju izvršioci rušenja u Savamali?
U gore pomenutom tekstu Blica se citira i izjava profesora Bogoljuba Milosavljevića: “Ukoliko vlast neema snage da se nosi sa tim, to znači da se država odriče svoje moći i poništava samu sebe”. I, u tome i jeste poenta – u opisanom slučaju, pri čemu je to samo poslednji od bezbroj sličnih primera, država je deo svojih kompetencija vlasti prepustila navijačkim grupama sa svim posledicama koje to sa sobom nosi.
Istog karaktera je je i ono o čemu sam pisao u prethodnom tekstu pod naslovom „Zukorlić je u pravu …“ Zakoni se donose da se primenjuju, a izvršna vlast na čijem je čelu Aleksandar Vučić je dužna da ih izvršava, a ne da selektivno procenjuje šta hoće, a šta neće da sprovodi, jer takvim selektivnim pristupom nanosi najgrublju povredu prava građana i Zaštitnik građana je u pravu kad povodom toga kaže: “Premijer gasi poslednja svetla vladavine prava i stvara versku netrpeljivost u Srbiji“. “On nema pravo da suspenduje zakone Republike Srbije po svojoj proceni”. „On pravi svojevrstan „državni udar“ tako što preuzima nadležnosti svih državnih organa i institucija i potčinjava ih političkoj volji i interesima. Njegove izjave o tome da zakon neće biti primenjen u slučaju najdrskije bespravne gradnje u Novom Pazaru uništavaju vladavinu prava, pravnu sigurnost, pravo svojine i jednakost svih pred zakonom. Njegova ocena da bi rušenje nelegalnog objekta značilo „rat sa muslimanima“ i „razbijanje glava“ je najgrublja manipulacija jer bespravna gradnja nije osobina muslimana već izraz bezakonja, koga, jasno je, ima među pripadnicima svih vera i nacija“, jer on time vrši svoju ulogu koja mu je zakonom poverena.
I, umesto da takva reakcija Zaštitnika građana zavredni pažnju Skupštine, odatle na njega stižu najžešći napadi, jer Skupština je potpuno partijski obojena i umesto da bude kontrolor izvršne vlasti pretvorila se u telo koje ne bira sredstva u zaštiti Premijera.
Isti je slučaj i sa funkcijom Poverenika za informacije od javnog značaja. Prema rečima Poverenika, Rodoljuba Šabića, početkom decembra 2014. godine na internet prezentaciji Agencije za privatizaciju bila je dostupna baza podataka za 5.190.397 građana Srbije. Objavljena su njihova imena i prezimena, imena roditelja, JMBG broj i stanje njihovih akcija u preduzećima. Osim što sam pokrenuo prekršajni postupak, kompletnu dokumentaciju poslao sam i nadležnom Višem tužilaštvu u Beogradu, napominjući da se potvrđuje sumnja u izvršenje nekoliko krivičnih dela – neovlašćen pristup zaštićenom računaru, računarskom sistemu i elektronskoj obradi podatka i neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka i nesavestan rad u službi – objašnjava Šabić i dodaje da je zbog neažurnosti suda ovaj slučaj zastareo pre tri dana, a kriminolog Zlatko Nikolić kaže da se ovi podaci vrlo lako mogu naći u pogrešnim rukama i da su do sada mogli biti zloupotrebljeni na najgori mogući način – “Ovo je nova vrsta kriminala i spada u ozbiljno krivično delo. Ko god da je kupio, prodao ili kopirao te podatke, sa njima može svašta da uradi. Da napravi falsifikovana dokumenta, da otvori firmu, ima uvid u bankarske kartice i stanje na računu, da plaća telefone, kupuje, otvara račune, stavlja nekretnine pod hipoteku…”
Ko su ti koji pružaju zaštitu ovako ozbiljnim kriminalnim radnjama kojima je ugroženo maltene kompletno građanstvo ove zemlje. U svakoj iole ozbiljnoj državi bi Vlada podnela ostavku onog momenta kad se to desilo, a u ovoj državi se dozvoljava da čak slučaj i zastari, a da se pritom ne saopštavaju ni imena onih koji su te podatke građana učinili javno dostupnim, niti imena onih koji su dozvolili da slučaj pravno zastari. A sve se to dešava u vreme kad radi pristupanja Evropskoj uniji vodimo pregovore o vladavini prava u Srbiji. Ma koja vladavina prava, koje pristupanje Evropskoj uniji, ovakve kakve nas ova vlast vodi, do toga nikada neće ni doći. Može se desiti da nas tamo i prime, ali iz sasvim drugih razloga. Onako naprasno kaako su primljene neke zemlje iz ovog regiona – kao rezultat nadmetanja velikih sila, a po principu – bolje da budu pod našom sferom uticaja a ne one druge strane.
Da završim pisanje ovog ciklusa onako kako sam i počeo – Ništa nam nije, al leka nam nema.