Kod nas postoji jedna izreka – nije dovoljno biti pametan, mnogo je takvih, treba biti mudar. Vidite, gospodine Bler, Nemačka je takođe, zajedno sa vama, pratila Ameriku u ovoj balkanskoj komediji. Francuska takođe. Ali one su ispale mnogo mudrije od Britanije – prepustile su vama da nosite barjak, a barjaktari obično stradaju.

       Ja se ne slažem sa tvrdnjom da Amerika ništa nije dobila iz ovog rata. Pominjao sam nešto od toga i ranije. Stravično narasloj američkoj industriji naoružanja je jedan ovakav rat bio neophodan – da se istroši deo nagomilanih lagera, nekih i pri isteku roka upotrebe. Rakete, na primer – to ćete videti tek kad vam Amerika ispostavi obračun o podeli troškova. Da se demonstriraju neki novi tipovi naoružanja, da se vidi da li je bolji „tomahavk“ ili F 117A i hoće li buduće ugovore i u kojoj meri dobiti Lokid, Markoni, British Aerospace, Rols Rojs ili neko treći. Konačno, globalna svetska situacija je destabilizovana – tržište naoružanja i vojne opreme će da živne. Pomenuti poslovni krugovi već zadovoljno trljaju ruke. Što se obraza tiče, to nije ni bitno, nisu ni naučili da o tome tako razmišljaju.

       Šta je Britanija, gospodine Bler, dobila od ovog rata, sem minusa koje sam napred pomenuo?

* * *

       Još je pokojni Ajnštajn provalio da je sve u životu relativno, pa i ratovi. Za nekoga su ratovi vrlo korisna pojava. Međutim, problem je u tome što u ratovima može da nastrada i koji američki vojnik, a američka nacija je na to osetljiva. Za ostale nema veze. Nema veze ni za utrošena sredstva – naprotiv. Što više potrošenih bombi, raketa, aviona, veći je promet. Veći promet zahteva povećanu proizvodnju i tako to ide ukrug. Još kad se i saveznicima ispostave računi za te troškove – toliko i toliko potrošenih aviona, helikoptera, bombi, projektila, to je, bogami, lep biznis, a Amerikanci su poslovan narod i vole to. Još samo da rešimo problem onih američkih vojnika koje zaletovane vraćaju iz tog biznisa.

       Prema vestima koje su ovih dana procurile u Francuskoj, Pentagon već duže vremena radi na tom projektu, a njegovu efikasnost upravo sada ispituju na Jugoslovenima kao zamorčićima. U pitanju je revolucionarni projekat, pa je tako i nazvan – Revolution Military Affairs, ili skraćeno RMA. O čemu se tu zapravo radi. Nakon odabiranja cilja, odnosno žrtve, postoje tri faze ovog  projekta.

       U prvoj fazi špijunski sateliti danonoćno prikupljaju podatke o protivničkoj teritoriji, bukvalno sve, počev od stacioniranja i razmeštaja vojske i vojnih objekata, do razgovora između pojedinaca, njihovih običaja i navika.

       U drugoj fazi, na osnovu svih tih podataka, računari izrađuju optimalne proračune i planiranje akcija.

       U trećoj, za kreatore ovog projekta najuzbudljivijoj fazi, vrši se pritisak na dugme! Avijacija i krstareće rakete izvršavaju kompjuterske naredbe. Rat je dobijen bez ijedne žrtve – američke.

       Priča se da je baba Madlena upravo te podatke imala u vidu kad je u Rambujeu uporno zagovarala tezu – malo bombi i za dva tri dana sami će da mole da im pošaljemo trupe.

       Ispostavilo se da su ludi Srbi zajebali i kompjutere, jer ni najsoficistiraniji kompjuteri nisu mogli da predvide da će Srbi za vreme bombardovanja da se ludiraju po trgovima i mostovima. Projekat RMA je ozbiljno doveden u pitanje.

Nastaviće se