Jedna od najnemoranijih izmišljotina jakih prema slabima – uvođenje ekonomskih sankcija –  očigledno je bila predmet ozbiljnih razmatranja na nedavno završenom samitu NATO-a u Vašingtonu. Prvo pitanje koje se običnom posmatraču nameće bilo bi:  kakve veze NATO, kao čisto vojna organizacija, ima sa ekonomskim odnosima u svetu. To bi pre bilo u nadležnosti GATT-a, kao svetske organizacije za trgovinu. Takav običan posmatrač očigledno nije u trendu sa najnovijim svetskim kretanjima na pragu novog milenijuma. NATO postaje univerzalna organizacija koja nije samo zamenila UN, već i ovu „zastarelu“ organizaciju za slobodnu trgovinu. U svoju vojnu doktrinu NATO uvodi jednu savremenu opciju: izmrcvarenog protivnika, unakaženog ratnim razaranjima, kome je porušio kompletnu i životnu i privrednu infrastrukturu – treba dotući ekonomskim sankcijama! Treba ga i uniziti, ne dati mu da ima struju, da nema čime da se greje, da peče hleb. Ako zbog javnog mnjenja, koje izgleda konačno počinje da se budi, nismo stigli da ih bombama potamanimo, neka umiru polako, to zabrinuti svet neće ni primetiti. Možda će ipak jednog dana shvatiti da smo mi gospodari, doći će da mole i obećati da će ubuduće slušati.

       Dakle, bez obzira na sve razloge ovog rata i one zvanične i one prave, prikrivene, prema Jugoslaviji treba uvesti najžešće ekonomske sankcije. To može u svakom slučaju da bude korisno, a ne košta nas ništa. Treba i mi da imamo nekakav adut za buduće pregovore. Dok rat traje, da postignemo za nas što povoljniji mir. Kad rat prestane i kad Jugoslavija postavi pitanje obnavljanja onoga što smo porušili – ako mnogo bude tražila, imaćemo naš adut – ekonomske sankcije. Što više tražiš, žešće sankcije!

       Ima tu, međutim, jedan problem. Rusija nikako da shvati da UN više nisu nadležne za ekonomske sankcije, već udružene zemlje Zapada, odnosno NATO. Otvoreno kaže da će svojim tankerima javno isporučivati Jugoslaviji naftu, a vi izvolite pa zaustavite taj tanker ili ga, ne daj  bože, potopite. Mudriji – Francuska, Italija, Grčka, Irska – povlače se i kažu: hvala lepo, bez mene. Ko u pokeru. Vi se, gospodine Bler, ne date. Uporno hoćete, čak i Vašingtonu, da pokažete da ste veći katolik od pape. I dalje nosite barjak najoštrije linije. Nije mi što ćete se Vi lično na kraju izglupirati, žao mi Britanije! Pročitajte još jednom komentar Sajmona Hogarta u „Tajmsu“. Kako Vas je ono nazvao – miš koji larma!

Nastaviće se