Pisma Gospodinu Bleru – KO JE TAMO LUD
3 marta, 2015 u rubrici O opančarima i opancima
(odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA – Drugi deo)
Jugoslavija, proleće 1999.
Gospodine Bler,
Već danima nas neprekidno bombardujete. Uzbune traju i po nekoliko sati. Taman se oglasi sirena za prestanak vazdušne opasnosti, počinje nova – duga, zavijajuća, u trajanju od 60 sekundi. Sa televizora dopire glas Avrama Izraela iz Centra za obaveštavanje građana: Beograđani, dat je novi znak za vazdušnu opasnost. Polako, mirno, bez panike, pođite u svoja skloništa. Ponesite sa sobom samo ono što vam je najneopohodnije … Za to vreme, niz stepenište, narod već trči u sklonište. Najuplašenije su majke sa decom u naručju, stariji, koliko brzo ko može, deca preskaču po dva stepenika, muškarci polako, valjda da pokažu da se ne plaše, ali eto, idu i oni, jer su ih ukućani naterali.
Odjekuju potmule eksplozije. Po jačini detonacije, pokušavamo da odredimo daljinu. Kad grune negde u blizini, prozori se zatresu, alarmi na kolima se upale. Ako je noć, ulična svetla su pogašena, pa sve to deluje sablasno. Posle nekog vremena, hrabriji se vraćaju u kuće, jer ne mogu kao pacovi dugo da izdrže u skloništu. Pale se televizori, da se čuje šta su gađali, šta su porušili, koliko ima žrtava. Intervjuišu decu u skloništima. „Da li se plašiš“, pita reporter dečačića od 2-3 godine, koji se kao miš sakrio majci u krilo. „Plašim se“, odgovara on. „A čega?“ „Bombe“, kaže mišić i jedva izgovara tu ružnu reć. Do sada, on je bombe mogao da vidi samo na filmu, verovatno američkom – oni su najbolji, navijajući za Švarcenegera. Ali, ovo sada je nešto drugo, ovo stvarno puca. Pribija se još dublje majci u krilo. Verovatno će doći srećan kraj – kad se probudi. „A ti?“, pita reporter jednu malo stariju devojčicu, od 5-6 godina. „Ne plašim se, ali ne mogu da spavam.“ „Zašto?“ „Takva sam“, odgovara ona. Žensko ko žensko, neće da prizna.
Kad se zatrese, oni hrabriji ponovo beže i prenose onima u skloništu šta su čuli. Vremenom, čovek ogugla. Sve više ljudi izlazi iz skloništa i provodi vreme na stepeništu odakle mogu, ako zatreba, brzo da skoče do skloništa. Tu se razmenjuju vesti i objašnjavaju ratne taktike i veštine. U tome prednjače penzionisani oficiri, generacije činovnika koji su vojnu karijeru proveli po kancelarijama i imali tu sreću da tokom svog službovanja ne dožive ni jedan rat uživo. Oni listom stoje iza hrabre i odlučne politike režima i spremni su da se agresoru pruža otpor do poslednje kapi krvi. Oni manje teoretski obrazovani izlaze na ulicu i odatle, uz huku moćne bombarderske NATO armade, gledaju krstareće rakete koje kao užarene lopte jezde ka svom humanitarnom cilju.
Vesti traju i po nekoliko sati. Stižu prve slike. Najpre ste udarili po Kosovu, iz Albanije. Na granici, Albanci sa upaljenim bakljama daju znake avionima NATO da su prešli na neprijateljsku teritoriju – iz prijateljske zemlje! Napadi su istovremeno izvršeni iz Mađarske i Hrvatske. Živelo bratstvo jedinstvo! Pa zar te kurve nisu mogle bar da vas zamole da se njihova teritorija ne koristi otvoreno za vazdušne napade. Do juče smo ipak živeli zajedno. Čak su i Nemci za vreme događaja u Bosni izbegavali da otvoreno učestvuju u borbenim akcijama zbog grehova iz Drugog svetskog rata prema ovoj jadnoj i napaćenoj zemlji. Kad sam čuo, bilo mi je na neki način lakše, jer u krajnjoj liniji sve ti je jedno odakle te gađaju. Najgora su pomešana osećanja. Čovek ne može nekog malo da voli, malo da ne voli. Ili ga voli ili ne voli. Između nas i Hrvata je bar jasno.
* * *
U prvim naletima gađate aerodrome i vojne kasarne. Priština gori. Modar, jarkocrveni plamen u noći, pomešan sa crnim gustim oblacima dima, proteže se do neba. Strahujemo da ima mnogo žrtava, vojnika – dece, koja su do juče, pre nego što su mobilisana, šetala ovim istim ulicama. Prema prvim saopštenjima, poginulo je deset lica, a trideset i osam ih je ranjeno. Bože, koliko će nas biti na kraju.
Broj žrtava se više ne objavljuje, valjda da bi se sprečila panika. Kurvini sinovi, koristitite to da svom „zabrinutom“ javnom mnjenju saopštite da su akcije toliko dobro izvedene, da civilnih žrtava uopšte i nema. Udružene nacije mogu da odahnu, jer – humanitarna akcija se sprovodi po planu.
Nastaviće se