Kad kažem zloupotreba prava onda imam u vidu dve vrste zloupotreba – prava kao nauke i prava kao ovlašćenja. Naravno, govorim o projektu “Beograd na vodi”.

       Prva vrsta zloupotrebe odnosi se na lex specialis kao pravni pojam koji potiče iz latinske izreke lex specialis derogat lex generalis, što u prevodu znači da poseban zakon derogira opšti zakon, bilo da ga bliže razrađuje, što je u pravnoj praksi najčešći slučaj, bilo da ga zamenjuje, u celini ili delimično.

       Kad je reč o ovom drugom sluičaju, obično se već samim opštim zakonom, navode slučajevi u kojima bi se to moglo primeniti. Tako na primer, u našem važećim Zakonom o eksproprijaciji je  propisano – a o tom zakonu je reč kad je u pitanju ovaj projekat, da Vlada može da utvrdi postojanje javnog interesa za eksproprijaciju ako je eksproprijacija nepokretnosti neophodna za izgradnju objekata u oblasti: obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, vodoprivrede, sporta, saobraćajne, energetske i komunalne infrastrukture, objekata za potrebe državnih organa i organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, objekata za potrebe odbrane zemlje, kao i za izgradnju stanova kojima se rešavaju stambene potrebe socijalno ugroženih lica. Da li tu spada i slučaj izgradnje ovog megalomanskog poslovno-stambenog projekta prosudite sami.

       Ovde se međutim, u javnosti, pitanje lex specialisa svodi na pitanje po kojoj će proceduri taj zakon biti donet – po skraćenoj ili po redovnoj skupštinskoj proceduri, te ako zakon ode u skupštinsku proceduru sa predlogom da bude usvojen po skraćenoj proceduri, onda je to lex specialis, a ako bude usvojen u redovnoj proceduri, onda je sve u redu, pa je Premijer presekao tu dilemu, tako da će zakon biti usvajan u redovnoj proceduri. U suštini ništa se tu ne menja u materijalno pravnom (sadržinskom) smislu Zakona – on će i dalje ostati lex specialis, jedino što će kod jasne parlamentarne većine koju aktuelna vlast ima, biti usvojen par dana pre ili posle.

       Ona druga zloupotreba koju sam na početku nazvao zloupotrebom prava, je već dosta ozbiljnija. Kad govorimo o lex specialisu u okviru projekta “Beograd na vodi” to se pre svega odnosi na postupak eksproprijacije zgrada i zemljišta koji su u privatnom vlasništvu. Na to i na izdavanje građevinskih i ostalih dozvola po ubrzanom postupku, no nećemo o tome jer bi sudeći po najnovijim izmenama Zakona o planiranju i izgradnji to trebalo da postane i redovna praksa, pa eto prilike da se to u praksi i proveri.

       Kada je reč o eksproprijaciji, ja u tim poslovima imam poprilično iskustvo, a i vama je svakako poznato da ti postupci traju i po više godina. Imao sam u praksi i slučajeve – “do Strazbura i nazad”, u kom slučaju to zna da traje i više od 10 godina. Toliko ova država žestoko štiti javni interes od građana, a u ovom projektu ti postupci treba da se završe do leta, jer kako pre neki dan čuh gradonačelnika Beograda u junu ili najkasnije u toku leta treba da počne izgradnja. E sad kako će ti postupci eksproprijacije, raseljavanja i rušenja postojećih objekata da budu završeni u tom roku ostaje da se vidi. Trudim se da ne budem maliciozan, ali ne mogu ni protiv sebe – mislim da to mogu da pričaju samo oni koji o tim poslovima nemaju pojma, a tu pre svega mislim na Gradonačelnika, od kad ga čuh kako sve to objašnjava. Neko tu mora da bude oštećen ili država – ako kavaljerski to bude bogato plaćala ili građani – u kom slučaju to ne bi moglo da bude samo stvar lex specialisa jer je pravo svojine i njenog mirnog uživanja građanima garantovano Ustavom a lex specialis koji bi derogirao ustav do sada u teoriji nije poznat sem u nekim ratnim okolnostima kada se primena ustava privremeno suspenduje, što nadam se ovde nije niti će biti slučaj.

       A sve to zbog jednog megalomanskog projekta povodom koga istaknuti članovi Akademije arhitekture Srbije pitaju: ”Hoće li ikada Beogradu biti potrebni sklepanim planom predviđeni ogromni kvadrati i totalno neprimereni brojevi spratova na tol lokaciji? Da li se zna kako rešiti problem saobraćaja kada inženjerska računica kaže da bi samo Savska ulica trebalo da se proširi na po šest traka za svaki smer? Da li se zna kako obezbediti 25 miliona kubika vode dnevno, kako 100 megavata nove instalisane snage električne energije? Kako izgraditi 40.000 parking odnosno garažnih mesta u ekstremno visokoj podzemnoj vodi? Da li se zuna kako iz saobraćajnog grotla uredno odneti tri miliona kubnih metara iskopa?”

       Gradonačelnik Beograda Siniša Mali, kome je očito zapalo u dužnost da “izgura” ovaj projekat, na te i brojne druge primedbe članova Akademije arhitekture Srbije, izjavljuje – Ja sam razgovarao sa tom gospodom. Ne saopštava i ishod tih razgovora, a sudeći po komentaru Mihaila Mitrovića, predsednika Akademije, sem razgovora u tome se nije daleko odmaklo: “Možemo i piramide da gradimo, da otvaramo kamenolome. Čemu? Među ljudima koji se zalažu za taj projekat nema afirmisanog stručnjaka. Mogu da prihvatim i razumem kada laik kaže da će biti lep novi centar grada u kome će raditi hiljade ljudi. Ali to su samo puste želje, ostvarive tek za stotinak godina. Jer, Beograd će tada drugačije izgledati, dobiće nove mostove. Ne kažem da na tom mestu ne treba da se gradi, sada nikako ne može. U svoje vreme. Naravno”.

       Nisam arhitekta pa ne bih više o tome, ali iz prvobitnog predloga Vlade Skupštini Srbije za usvajanje ovog zakona po skraćenoj procedur uočavam i sledeće – Procenjeno je da će na delu priobalja, na površini od oko 177 hektara, gde će biti realizovan Beograd na vodi biti izgrađeno milion kvadratnih metara stambenog prostora, oko 750.000 kvadrata poslovnog i komercijalnog prostora i više od 62.000 kvadrata javnih ustanova kao što su vrtići, škole, ustanove kulture, socijalne i zdravstvene ustavove, kao i 242.000 kvadrata zelenih površina. Očekuje se da će u novoizgrađenim objektima biti zaposleno više od 13.000 radnika i da će na tom prostoru stanovati oko 17.000 ljudi, pa razmišljam –  milion kvadratnih metara stambenog prostora na kome će  stanovati oko 17.000 ljudi, što ispada 58,8m2 po jednom stanaru, a ako se to primeni na uobičajenu statističku računicu o četvoročlanoj porodici kao prosečnoj, to znači da će ti stanovi, pretpostavljam i adekvatno opremljeni, biti prosečne veličine od 235m2. Da li je to naš dostignuti standard, a pošto je jasno da nije, onda je pitanje – za koga mi to gradimo!? Da li je to novi Abu Dabi u Beogradu. Ako je to u pitanju, ja kao rođeni Beograđanin sam protiv toga.

       Dobro je što će ovaj zakon ipak ići na usvajanje po redovnoj procedure. I dalje ne sumnjam da će ga napredni aminatori izglasati, ali će to bar biti prilika da i druga strana kaže šta misli o ovom poslovnom poduhvatu veka u kome mnogi njegovi akteri, a naročito neki, vide sebe u ulozi faraona koji grade piramide u Gizi, sa obezbeđenim mestom u večnoj istoriji Srbije.

       A tek o onom glavnom, izvođačkom ugovoru da ne govorim iako mi je to uža specijalnost. Učestvovao sam, kao pravnik, u zaključenju mnogo takvih ugovora, još od vremena Energoprojekta koji je u to vreme bio sedma firma u svetu po obimu izvođenja investicionih radova. Čak i u Africi, gde se mnogo toga gradilo, pre mnogo godina, poštovana je klasična procedura – investitor koji, podrazumeva se, ima pare, poželi određeni projekat (objekat) angažuje stručnjake da mu naprave najgrublju procenu te ideje (feasibility report) – ako to prođe, naručuje se detaljan proračun isplativosti projekta (feasibility study) – ako i to prođe, sledi izrada projekta – zatim licitacija za izvođača radova (nešto kao naš tender za javne nabavke) – potom pregovori tima investitora (consulting engineering – nešto slično onome što mi zovemo “strateški partner” (Britanci su u tome bez premca) sa timom odabranog izvođača. Podrazumeva se multi disciplinarni pristup sa obe strane u kome učestvuju stručnjaci najrazličitijih profila (inženjeri, finansijski stručnjaci, pravnici). Ovi pregovori znaju da traju i po nekoliko meseci, a podrazumeva se da i jedna i druga strana daju određene garancije. Navešću samo osnovne – garancija plaćanja od strane investitora (payment guaranty) odnosno garancija za dobro izvršenje posla od strane izvođača (performance bond) …..

       A šta mi znamo od svega toga – ne znamo čak ni ko je investitor ni ko je izvođač, a počinjemo raseljavane vlasnika postojećih objekata, rušenje  tih objekata i početak radova u Junu mesecu! Što je najgore, ne znaju to ni oni koji na tome rade, a najmanje oni u skupštini koji sve to treba da izglasaju. Porede to sa slučajem JAT-a – eto ni tamo nismo znali ništa o ugovoru, a vidite kako je ispalo dobro!  Imajte poverenje u Vladu koju vodi … Prvo, ne mogu se projekat JAT i projekat “Beograd na vodi” ni poi čemu porediti. A drugo, da sam na mestu ovoga što vodi Vladu Srbije, ne bih verovao ni u sebe iako o tome znam mnogo više od njega. Verovao bih u redosled poteza koji je gore najsumarnije iznet i u princip – Ako nešto ne znam, znam ko zna!

       A sve je to i zloupotreba ovlašćenja – ko god da je u pitanju!

Dragiša Čolić, advokat, 20.03.2015,