Desilo mi se, početkom devedesetih godina, da u belom svetu ostanem bez posla. Zadesio sam se u Londonu u vreme uvođenja sankcija a imao sam jake razloge da tamo ostanem još neko vreme. Bilo mi je jasno da ono malo para što sam pre toga zaradio neće dugo da traje, pa sam počeo da razmišljam o nekom poslu. Uzmem knjigu Yellow pages i listam. Sva moguća zanimanja, usluge… Počinjem ozbiljno da razmišljam o podatku koji sam i ranije znao, ali mu nisam poklanjao neku pažnju – 75% bruto nacionalnog dohotka Velike Britanije se ostvaruje iz tzv. malog biznisa, samozapošljavanjem (small business – self employment). Sve je pokriveno. Otišao sam u taksiste – ništa drugo nisam uspeo da smislim.

       Nadam se da ste shvatili poentu. Tamo niko ne očekuje da mu neko drugi podari posao. Državno zaposlenje, toliko omiljeno ovde, naravno postoji i tamo. Ali nisam čuo da ga je neko dobio preko veze ili, ne daj bože, kao član neke partije – vladajuće ili bilo koje druge, sve jedno. Bio bi brzo provaljen, a to bi onda bio kraj političke karijere i za toga koji se tako zaposlio i za onog koji ga je zaposlio. Tamo postoje jasna pravila. Civil servants – državni službenici, godinama obavljaju svoj posao i savršeno ih ne intersuje koja je partija na vlasti. Nikom ne pada na pamet kad dođe na vlast, da dovodi svoju ekipu. Kao onaj Dr. Vlado Batnožić, o kome piše štampa ovih dana, koga je, naravno partija, u junu 2013. godine postavila za direktora Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika „Železnica Srbije“, a on u međuvremenu zaposlio tamo pedeset svojih partijskih drugova – Zapošljavao sam drugove iz SNS, pa šta, prkosno izjavljuje ovaj nesrećnik. – Kad dođete na rukovodeće mesto, onda pravite svoj tim, dodaje on. Ili onaj, nedavno smenjeni direktor „Železnica Srbije“, koji je za vreme svog, na sreću kratkog mandata, zaposlio preko 100 koje partijskih drugova, koje svojih Vrčinaca. Čak je i svog ličnog šofera postavio za člana Upravnog odbora pomenutog Zavoda. Pa se onda čudimo što nam železnica svake godine beleži milijarde gubitaka. I sad će, kako je objavljeno, Milan Beko, donedavno kontroverzni biznismen i omraženi tajkun, a sad u ulozi spasioca, da preuzme rukovođenje železnicom i da to sredi. Ne sumnjam da hoće – mogao bi to i neko drugi, ali pod uslovom da bude ovlašćen da napravi ozbiljan rez među zaposlenima, jer nakotilo se tu svega i svačega. Da otpusti njih par hiljada koji su višak i da zaposli par stotina onih koji su manjak. Sumnjam da će se to desiti, jer će odmah krenuti priče tipa – umesto da smanjujemo broj nezaposlenih mi ih povećavamo. Ako je tako, a plaši me da će tako i biti, mogli bismo da primenimo revolucionarni koncept – da pozapošljavamo sve nezaposlene po javnim preduzećima i državnoj upravi i time u potpunosti rešimo problem nezaposlenih. Naravno zezam se, ali kad mogu oni godinama to da nam rade, što da ne mogu i ja.

       A što se tiče tih tako zaposlenih, u varijanti da nekom padne na pamet, da i njih otpusti, tu bi trebalo da bude najmanje problema. Oni su kao najsposobniji dobili državni posao, neki čak i po pet-šest takvih poslova, pa je za pretpostaviti da će oni lako da nađu bar jedan posao i za sebe. Da prodaju neki svoj proizvod ili uslugu – tržište će to prepoznati i adekvatno nagraditi.  Da smisle neki svoj biznis, ma koliko mali, jer zapravo to i nije prava podela. Nema malog i velikog biznisa. Postoji samo dobar i loš biznis, jer na zapadu kamo smo se uputili te ne pitaju – Šta si? Već šta radiš da bi živeo – What are you doing for leaving.

DC, 11.08.2014.