Mnogo babica, deca kilava

februar 26, 2019 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

Mnogo babica, deca kilava

Počinjem da se plašim za konačan ishod građanskih protesta, iako oni svakim danom postaju sve masovniji i šire se na sve veći broj gradova u zemlji, pa čak i u inostranstvu, jer sve je više prepametnih analitičara, totalno kontradiktornih – rekao bih čak i na strani onih koji nisu negativno nastrojeni prema protestima. Evo i tv N1, televizija kojoj verujem i redovno je pratim, u sinoćnom Dnevniku u 19, otvara sledeću dilemu: kakvi su kapaciteti ujedinjene srpske opozicije i koliko su realna njena obećanja, pa se u sklopu tako postavljene teme, javljaju analitičari koji zastupaju teze da ni posle 12 nedelja protesta Savez za Srbiju nije uspeo da se pozicionira kao ujedinjeni faktor pobunjenih građana. I dalje: konkretni pokušaj da se premosti jaz sa narodom je tzv. sporazum sa narodom koji je mlak gest, ali eto solidan uvod za neke ozbiljnije poteze.

A niko ne pominje koji bi to ozbijniji potezi mogli biti, pogotovu ako se ima u vidu koje su zabune ti isti analitičari proizvodili prilikom „porađanja“ Saveza za Srbiju, a kad je reč o protestnim šetnjama građana, od samog početka do danas – čiji su to protesti i koji je njihov karakter.

Kad je reč o prvoj dilemi – rađanju Saveza za Srbiju, da podsetim, u početku bejahu samo glasovi izražene potrebe za objedinjenjem opozicije i – Đilas. Čak i oko ovog prvog pitanja – objedinjenja opozicije, bilo je najrazličitijih dilema – te da li je to uopšte dobro ili je korisnije da se ide u više opozicionih kolona, pa zatim, kad su u pitanju „kolonaši“, u koliko kolona, kakvih kolona, kojih političkih programa i još svega i svačega, kao da nije bilo jasno da tako razjedinjena opozicija evo već godinama trpi poraze od Vučića koji tih filozofsko – teoretskih dilema uopšte nema, primajući u svoju koaliciju i „babe i žabe“.

Drugo pitanje, zvano Đilas je – opet po shvatanju tekućih „analitičara“, pitanje svih pitanja, kako za vlast, tako i za opoziciju. Oni iz vlasti ga najrađe nazivaju lopovom koji je pokrao Srbiju i time započinju svaki svoj govor – kao Katon, tribun u starom Rimu, koji je svaki svoj govor u Senatu započinjao rečima: Hanibal ante portas – Hanibal je pred vratima, Kartaginu treba razoriti! A kad je reč o ovima iz opozicije, oni ga najrađe nazivaju tajkunom, a u poslednje vreme i mož’ misliti – da je hteo da tuče svoju bivšu ženu koja ga je nešto ucenjivala, a neki čak pričaju i da je psovao majku ovima iz organizacije krajnje levice Marks 21 (sačuvaj me bože kao nekada Crvene brigade u Nemačkoj), koje je očigledno vlast ubacila sa zadatkom da miniraju proteste.

Pa kako ovi poslednji nikako da shvate – ako su im namere časne i poštene, da se vlast samo Đilasa i plaši, te da je to „konj na koga treba igrati“, jer što se tiče onih ostalih za vlast su oni ono što su i do sada bili – sto godina devedeset groša. Đilas mi neće zameriti što ga proglasih za „konja na koga treba igrati“. Ja sam pomalo i Englez, dugo sam živeo tamo pa mi nešto od toga i ostalo u sećanju – kad je rukovodstvo Konzervativne stranke shvatilo da Margaret Tačer više „nije konj sa kojim mogu dobiti naredne izbore“, oni su joj to tako i poručili, na šta im je ona odgovorila i to odmah iz Pariza gde se zatekla u službenoj poseti, da će ona još dugo njih da vodi, da bi već sutradan po povratku u London, sazvala konferenciju za štampu na kojoj je lično potvrdila ono o konju i povukla se, Konzervativci su za novog lidera izabrali Džona Mejdžora i pobedili na narednim izborima.

Naravno, ja ne mislim da su meeđu njima svi časni i pošteni. Donedavno glavni opozicionari – Saša Janković i Saša Radulović, kojima je očigledno bio važniji rejting unutar opozicionog bloka od rezultata na izborima – važno je samo preći cenzus i biti prisutan u politici, a potom kad jednog dana ova vlast ode, dokopati se liderske pozicije u opzicionom bloku i tako se pozicionirati u budućoj vlasti, međutim i njima je u toj strategiji problem bio Đilas i ratovali su protiv njega taman kao i ovi iz vlasti, pa je njhova politika doživela fijasko i na to se više ne bi trebalo vraćati da sličnih – manje ili više prikrivenih, nema i u postojećem Savezu za Srbiju. Tu pre svega mislim na poraženu struju DS-a na čelu sa Šutanovcem, kojih praktično i nema u politici, kao i na Borisa Tadića, lidera SDS-a, koje je Đilas svojevremeno porazio unutar samog DS-a, a potom se povukao iz politike, preuzeo funkciju Predsednika košarkaškog saveza Srbije, spasao srpsku košarku, a onda se i iz toga elegantno povukao i vratio svom biznisu.

Ukratko, Đilas je očigledno jedan uspešan čovek, pragmatičar, koji je sve što je radio dobro radio i zato je za sve gore pomenute bio šok kad je Đilas, videvši kud ova vlast vodi, odlučio da se vrati u politiku. Iz tog vremena ostaće upamćena poruka koju su mu Šutanovac, tadašnji lider DS-a i Boris Tadić, bivši lider te stranke poručili da on ne treba da očekuje podršku od DS, već da je njegova dužnost da on pomogne DS-u, jer da nije bilo DS-a on nikad ne bi ni postao tako popularan kao što jeste.

Iz svih tih razloga, „porađanje“ Saveza za Srbiju je bilo i dugo i mučno, izostali su tada glavni igrači – pomenuti Saša janković i Saša Radulović, Čedu Jovanovića i Čanka već odavno niko i ne ubrojava u opoziciju, okupili su se oni manji na bazi zajedničkog cilja – da pobede ovu vlast i postave demokratske institucije koje će umesto jednog čoveka voditi zemlju, a potom raspisati slobodne izbore pa kako ko u njima prođe. A sve to uz silan strah da se ne zamere gore pomenutim analitičarima koji bi jedva dočekali da pišu kako je eto Đilas ponovo zloupotrebio opoziciju i stavio se na čelo te organizacije, pa im je valjda otuda i unutarnja organizacija slaba i komplikovana, što im je i glavna mana.

U takvoj situaciji započinju građaanski protesti i Savez za Srbiju je u ogromnoj dilemi – priključiti se ili ne priključiti se protestima, jer se tu odmah otvara dilema od strane pomenutih analitičara – to su građanski protestii i ne treba dozvoliti da se u njih infiltrira opozicija joja je kao što je opšte poznato, kompromitovana. Moj N1, ni tu ne zaostaje. Već posle prvog protesta ide specijalna emisija u kojoj su gosti nesuđeni govornici na prvom protestu, glumica Mirjana Karanovć i košarkaški trener Duško Vujošević. I dok Duško Vujošević zastupa tezu da opozicija treba ne samo da podrži prroteste, već da se njima i priključi, dotle Mirjana Karanović zastupa tezu da opozicija ne treba tu da se meša – iz svih gore pomenutih razloga. Stekao sam utisak da je voditelj emisije – glavni urednik te televizije, više na strani stava koji zastupa Mirjana Karanović, a u to me uverava i njihova sadašnja urednička politika – u studio dovode izvesnog Vuleta Žorića, za koga kažu da je pisac, koji opet glavnog krivca nalazi u opoziciji, naravno opet u ovima iz „Saveza za promene“ jer ko bi se drugi tu podrazumevao, pa kaže – Eto sad kad ti se sve namestilo kao kec na jedanaest ti to ne moožeš, jer te se loše sećaju, pa Vule – koji sudeći po spoljnim gabaritima očito nije ljubitelj šetnji, proalazi originalnu tvrdnju – Oni koji ne idu na proteste, ali ni na mitinge podrške, najvažniji su za promene, reče Vule. Aferim, ko shvati razumeće.

Pa kako da se ne razlude i organizatori protesta i Savez za Srbiju. Pokušali su sa zahtevom da se opozicija izjasni o tome kako zamišlja vođenje države po osvajanju vlasti. Ovi su im odgovorili predlogom Sporazuma sa narodom u nekih desetak tačaaka. Analitičari to onako profesorski ocenjuju kao mlak ali dobar početak – ne kažu, ni kako je trebalo drugačije ni koji bi to trebali da budu dalji potezi.

Aman ljudi urazumite se, kod ovakvih vaših analiza protesti će neminovno da usahnu i da se ugase sami od sebe. Ko može razumno očekivati da će, na primer, glumac Branislav Trifunović, svaka mu čast i hvala za ovo što čini – a isto se odnosi i na ostale organizatore protesta, da zabatali svoju struku i svoju karijeru i da postane amaterski organizator protesta, sve dok ova vlast ne padne, ili dok to ne bude po meri gore narečenih analitičara.

Sedite zajedno i dogovorite se. Ako očekujete pomoć od Saveza za Srbiju, recite im otvoreno da je njhova obaveza da učestvuju u protestima, a ne da se kriju da ih neko ne vidi – e da ih neko od ovih nabeđenih analitičara ne bi optužuio da žele da vam preuzmu protest. Da moraju i da vam pomognu u organizaciji i širenju daljih protesta. A vi i dalje radite koliko možete i posmatrajte ih – imate taj papir, nazvan Sporazum sa narodom i učinite da on ne bude samo papir – nadzirite ih i reagujte kad god neko pokuša da iskoči iz toga. To vam je jedini put da spasete ovo što ste započeli. I nemojte se plašiti Đilasa. Za dobrim se konjem prašina diže (evo već dva puta ga u ovom tekstu tako nazvah). Da vlast ima nešto protiv njega, odavno bi ga uhapsili ili bar priapsili kao Miškovića i onog Kosmajca. A to što je on tajkun – na Zapadu gde je kapitalizam rođen, to nije pogrdna reč. To su uvaženi građani koji su uspeli u svom biznisu. Kamo sreće da je i nama više takvih. Đilas je još kao student protestovao protiv Miloševića i bio onaj koji je Miloševića pozvao da ode sa vlasti. Završio je fakultet i u onim ludim vremenima devedesetih – u vreme DOS-a, nije se bavio politikom. Ni tada, ni kad je DOS došao na vlast, pa ne znam ko mu je to omogućio da opljačka Srbiju. Bavio se svojim poslom i uspeo – izgleda da je i to neoprostiv greh u ovoj zemlji.

Dragiša Čolić, 26.2.2019.