O babama i žabama ili O Tadiću, Blicu i Danilu Kišu

jun 27, 2018 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Baba – Boris Tadić: Bivši demokrata dok su demokrate bile okupljene u Demokratskoj stranci i dok odatle, pod naletom nabreklog demokratskog adrenalina, nisu počele da se razilaze i formiraju svoje demokratskije stranke, kojima će oni samostalno, razume se, demokratski rukovoditi. Jedan od Đinđićevih naslednika na mestu predsednika te stranke, čije je životno delo bila ideja (ne verujem da je i to sam smislio – mora da mu je neko pomagao, a slutim i ko) da od retrogradne i raspojasane Radikalne stranke napravi jednu naprednu, a umerenu desno orijentisanu stranku, sa kojom če on, po uzoru na iskustva zapadne demokratske prakse, dobiti dostojnog protivnika i boriti se po svim pravilima savremenog parlamentarizma.

Rezultat – današnja Srpska napredna stranka (koju ovde ne bih opisivao iz higijenskih razloga) koja ga je potukla već na prvim parlamentarnim izborima a potom i na predsedničkim, čime je započet i njegov politički sunovrat, tako da mu je sada ostalo jedino da daje političke intervjue, kakav je bio i nedavni u nedeljnom broju Blica, a koji je i povod ovom tekstu.

Žaba – Blic, nekad uzorni, građansko orijentisani dnevni list, koji je objavljivanjem tog intervjua – u pauzi njegovih sada preovlađujućih tema o Kiji, Luni, Slobi i ostalim junacima nedavno završenog rijaliti programa Zadruga (a do početka novog), pa do slučaja ubijene pevačice Jelene Marjanović, ne dozvoljavajući da njenom nesrećnom detetu rane za izgubljenom majkom zarastu,  a mogao je od toga da napravi parekselans politički program o jednoj neiscrpnoj i nadasve aktuelnoj političkoj temi – Kuda (i kako) ide opozicija. Šta se to dešava sa Sašom Jankovićem za koga smo posle korektno obavljanog posla Zaštitnika građana, po njegovom ulasku u politiku svi zdušno navijali – i glasali, koji je do sada imao dva, za početak izvanredna izborna rezultata – prvi put zahvaljujući Demokratskoj stranci, a drugi put zahvaljujući Đilasu, koje je on potom ‘ladno odbacio, koga listom napuštaju i mnoga, ispostavilo se zavedena, respektabilna imena građanske orijentacije, da bi on otišao u Beč i odatle iz hotelskee sobe javljao kako se tamo grči od stresa i besa – vrag bi ga znao od koga i zbog čega, pa me živo interesuje koliko će, tako zgrčen i stresnut, na narednim izborima glasova da dobije. Šta se desilo sa Sašom Radulovićem i njegovim, moram priznati, najboljim privredno ekonomskim programom – pominjem samo glavne koćničare okupljanja opozicije, makar oko nekih zajedničkih programa, koji i te kako shvataju potrebu za takvim okupljanjem i odmah bi na to pristali, pod uslovom da oni budu na njenom čelu. Konačno i to – da neko da pristojan prostor Đilasu, da objasni šta on to pokušava da uradi „sa babama i žabama“.

Bila bi to, novinarski, jako zahvalna tema, posebno u ovim letnjim danima u pauzama rijaliti programa. Ovako, bio je to samo jedan Blicov incidentni žablji skok – Tadić rekao to što je rekao i naširoko objasnio da niko neće da glasa za savez koji programski čine babe i žabe, da bi sutradan, videvši reagovanje opozicije, doveli Borka Stefanovića da to demantuje. Pa bar da mu je, kao i Tadiću, dat odgovarajući prostor – nije ni Borko mutav, znao bi to da objasni, ali umesto toga ništa – opet Tadić je juče rekao to i to, a opozicija se eto sa tim ne slaže. Kad bi i Vučić bio Tadićeve pameti i vodio računa samo o programskoj orijentaciji svoje stranke, ne bi na vlasti sastavio ni jedan jedini mandat – Čak bi ga i Tadić pobedio.

DANILO KIŠ. A šta u tom društvu traži moj omiljeni pisac Danilo Kiš. Oni koji su čitali njegov Čas anatomije – biser polemičarskog umeća, odmah će shvaatiti o čemu govorim. Ovom društvu je potreban jedan novi Danilo Kiš koji će sesti i napisati novi Čas anatomije. Neću da ga prepričavam, jer Kiša treba čitati a ne prepričavati. Preporučujem ga svim građanima – i profesionalcima i amaterima, koji imaju iole želje za tom vrstom literature, a posebno studentima i sadašnjim i bivšim – čak i onima za koje se priča da su bili najbolji, a koji danas rađe čitaju Vebera, jer kad tad će se naći neko ko će ovom društvu održati jedan ozbiljan čas anatomije.

Nisam ja opsednut Borisom Tadićem. On se eto desio samo kao povod ovom tekstu. Ja sam rekao šta mislim o njemu još u uvodnom delu svoje prve knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA:

“Nisam ja ni neki pobornik teorija zavere, ali mislim da, jednostavno, to tako funkcioniše.  Držim da nam oni, u interesu tih svojih strateških ciljeva, čak i izbore kroje, a trenutno neposredni cilj im je da završe ovo sa Kosovom. Mislili su da to mogu da sprovedu sa Tadićem, koji je demokrata po meri, dok nisu shvatili da je on obična akademska zamlata, koja se uz to i primila na lepote vlasti pa, iz straha da to ne izgubi, ne sme da se zameri onima iz (tadašnje) opozicije, jer će ga oni, uz pomoć dežurnih domaćih patriota jednostavno pojesti. Kad su ovi iz Evrope to shvatili, okrenuli su se onim drugima. Ni najmanje im ne smeta što su to bivši radikali, Miloševićevi socijalisti, Mirini julovci – nema to veze, ovi drugi su robusniji i nisu toliko fini kao oni prethodni. Pitanje je samo, ko sme da proguta žabu, jer svima njima je Kosovo kamen za vratom. I sad imamo apsurdnu situaciju. Oni prethodni su pali zbog Kosova. Niti su se dopadali domaćim patriotama, na čelu sa ovima koji su sada na vlasti – svaki njihov, pa i najmanji korak, koji bi mogao da bude protumačen da vodi ka nezavisnosti Kosova, oštro je sasecan svim sredstvima, niti Evropi – bili su isuviše jalovi i neefikasni i ovi su im okrenuli  leđa.”

Dragiša Čolić, 26.06.2018.v