Svakako da mnoge stvari danas izgledaju drugačije nego u momentu kad sam o njima pisao, ali, normalno, nisam hteo da ih menjam po principu naknadne pameti. Na primer, naćićete to u tekstu, napisao sam da volim i onu „šašavu“ Vedranu Rudan, Zagrepčanku. Ja joj poverovao kad kaže – „pišem ovog puta ljubavni roman, u kome nema ubistva i rata, Srba i Hrvata“ a ona ovih dana, povodom ove svetske bruke o oslobađanju od odgovornosti hrvatskih generala za počinjena zlodela i egzodus Srba iz Hrvatske, među prvima klikće uspaljene domoljubačke izjave povodom toga i naravno da sam razočaran. Nisam ja očekivao da ona navija za Mladića, ali ja o toj našoj muci bar ćutim. Šta ćeš, „nema ljibavi bez bola i tuge“, reče zec i siđe sa ježa!

       Ipak, draga Vedrana, do not hesitate to come here again. Priča se da Hrvatice masovno dolaze na kresanje u Beograd. Navrati, naći će se i za tebe nešto. Mi Srbi smo velikodušni i praštamo. Znate ono – opkladili se Srbin i Hrvat, ko će bolje da prođe, pa Srbin otišao na Ilicu i počeo da viče – Ja sam Srbin! Oni ga tamo prebiju ko mačku. Dođe Hrvat na Terazije i počne da viče – Ja sam Hrvat! Prolazi čovek pored njega, gleda ga i kaže mu – Šta se dereš! Ko ti jebe mater, to je tvoj problem.

       Ako me je Vedrana razočarala, Česi su me prijatno iznenadili. Negde u tekstu pomenuo sam u veoma negativnom kontekstu i Vaclava Havela, lidera „Praškog proleća“ – pokreta liberalizacije u Čehoslovačkoj, što je 1968 godine bio razlog ulaska ruskih tenkova u Prag radi disciplinovanja te zemlje, članice tadašnjeg istočnog bloka. Nas je taj čin toliko bio pogodio da smo bili spremni i za vojnu mobilizaciju radi pružanja pomoći pravednom otporu češkog naroda. A taj isti Havel je kasnije, 1999. godine, bio jedan od glavnih zagovornika bombardovanja Srbije. Međutim, vi ne možete o celom jednom narodu suditi na osnovu dela jednog čoveka ili grupe ljudi, pa makar oni u datom momentu bili i zvanični predstavnici tog naroda. A dobar povod da bliže objasnim „šta pisac time hoće da kaže“ dali su mi ti isti Česi koji su nedavno na promociji knjige bivše američke državne sekretarke Madlen Olbrajt, poreklom Čehinje, koja je u bombardovanju Srbije imala jednu od najznačajnijih uloga, kad su joj aktivisti udruženja „Prijatelji Srba na Kosovu“ umesto svoje knjige koju je potpisivala podmetnuli da potpiše plakate i diskove sa podacima i fotografijama o zločinima nad Srbima. Baba Madlena je, kako svetski mediji izveštavaju, skočila ko oparena i počela da viče nešto o “odvratnim Srbima” što je izazvalo opštu pometnju i prekid promocije. Toj spodobi nije bilo dovoljno to što je bila jedan od glavnih zagovornika krvoprolića nad Srbima – narodom koji je njoj i njenoj porodici pružio utočište u svom domu za vreme nacističkog progona Jevreja u drugom svetskom ratu. Bila je potrebna i pisana potvrda da je sve to što je učinila bilo za opšte svetsko dobro – griža savesti je čudo, a gde ćeš to bolje da objasniš nego u svojoj knjizi, čime možeš da postaneš i jedan od kandidata za dobijanje Nobelove nagrade za mir, jer konkurencija takvih je žestoka. Međutim, na sledećoj promociji koju je Gospođa Olbrajt organizovala – i to u Hagu!, ona je izjavila da su Srbi jedan izvanredan narod sa značajnom istorijom. Šta mislite zbog čega je nastupio taj veleobrt – zbog Srba ili zbog knjige? Bitch! Presrala ga je.  

       A presrali su ga i ovi današnji svetski mirotvorci. Priča se da će američki sudija Me(o)ron, sledeći kandidat za Nobelovu nagradu za mir, stalni predsedavajući svih drugostepenih komisija Haškog tribunala u ulozi glavnog korektora, osloboditi i Haradinaja, te da će potom on biti na čelu Kosovske delegacije na pregovorima sa Srbijom. Ako se to zaista i desi, predlažem da na čelu naše delegacije bude Veselin Šljivančanin.

       E sad, treba li ja zbog Havela, Olbrajtove ili Gotovine da mrzim Čehe ili Hrvate. Ne! Ja ih ne mrzim, jer svako pa i mi Srbi, iako o sebi mislimo da smo božji narod i da su nam za sve  drugi krivi, imamo i svoje Vaclave i Madlene i Gotovine i Mladiće. Ja hoću da verujem da sam još uvek prijatelj sa divnom porodicom Žitko iz uvale Milna sa otoka Visa kod kojih sam svojevremeno provodio nezaboravna letovanja. Žarko, ako ova knjiga dođe do tebe javi se. Ja se ne usuđujem, jer plašim se da ne pokvarim onu sliku koju o tome u sebi nosim. Negde u tekstu sam o tome rekao – družimo se na osnovu pameti, a ne na osnovu nacionalne pripadnosti, jer ako me u saobraćaju zvekne neko od ovih sašišanih, baš me briga da li je on Srbin ili iz Obale Slonovače. To bi trebala da bude i osnovna poenta ove knjige.

Nastaviće se …