Obaveštenje čitaocima
15 decembra, 2013 u rubrici Kolumne
Dragi čitaoci, moramo – nadam se samo privremeno, da prekinemo ovo pisanje. Dobili smo ponudu da ovo što smo ove godine pisali bude štampano kao knjiga pod naslovom -OPANČARSKI DNEVNIK 2013. Od toga zavisi da li ćemo u januaru nastaviti i sa pisanjem OPANČARSKOG DNEVNIKA 2014.
Šta reći o ovome što smo do sada uradili. Kad je reč o ovom sajtu, koji je otvoren krajem Marta ove godine, prema sajtu Google Analytics, do danas – 14.12.2013., imali smo 466 posetioca iz 25 zemalja sveta (62 grada). Oni su imali 1570 otvaranja sa pročitanih 7.932 strane. Šta to znači u odnosu na druge, nemam pojma a i ne interesuje me. Ja sam, kao pisac početnik, pa uz to i naivac, zadovoljan.
Držeći se principa – o ozbiljnim stvarima na neozbiljan način, ponekad je to ispalo i obrnuto – o neozbiljnim stvarima na ozbiljan način. Primetili smo – po otvaranjima, da više volite ono prvo. Od pojedinačnih napisa izgleda da vam se najviše dopalo Dingić – savremena basna, a od priloga koje smo dobili – Jedan dan u američkoj školi.
Kad je reč o knjizi prvencu – O OPANČARIMA I OPANCIMA, jako sam zadovoljan, iako je finansijski efekat prodaje daleko ispod nule. Doduše, ja sam se držao saveta – da prvo izdanje treba da bude u malom tiražu i da je najvažnije da se pročita a ne rasproda, pa smo to izdanje uglavnom razdelili. Komentari su bili izvanredni. Ja nikad sebe nisam zamišljao kao pisca, ne patim od lažne skromnosti, ali shvatićete da sam zaista morao biti zbunjen, kad vam lektorka kaže – Gospodine Čoliću, vi ste mene osvojili … Te divne Andrićevske rečenice …., kad štampar pozove moju suprugu, koja je takođe advokat i kaže joj – Gospođo, ja ne znam kakav je gospodin Čolić advokat, ali vas molim da mu zatvorite tu radnju i da ga pustite da piše ….. Ili, kad vam čovek koji je čitav svoj radni vek proveo na RTS-u u redakciji kulturno-zabavnog programa kaže – Da sam slikar, slikao bih kao Sava Šumanović, da sam pisac pisao bih kao ti. O oduševljenju strini, tetki, komšija i ostalih kojima sam besplatno delio knjigu, neću ovom prilikom.
Autor se zahvaljuje svim čitaocima i posetiocima sajta.
S poštovanjem,
Dragiša Čolić
* * *
A da u međuvremenu – do ponovnog pisanja, ne biste ostali bez čitanja, objavljivaćemo odlomke iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA:
UMESTO PREDGOVORA
Decembar 2012 – Januar 2013.
Ova knjiga je nastala slučajno, kao zbirka zapisa, pisanih onako, s brda s dola – kako padne. Spadam u one koji kad nemaju šta da rade, moraju nešto da rade. Kad sam počeo ovo da pišem, nisam imao pojma da će iz toga ispasti knjiga. Povremeno sam onima koji su me pitali šta to radim, davao da pročitaju to što sam napisao. Jedan od njih, Milorad Jeftić, čije mišljenje posebno cenim – kaže da je prva dva poglavlja pročitao do kraja, a bilo je to u vreme bombardovanja, mi je rekao – Znaš, ima nečeg u tome. Neobično je. Pisao si o strašno ozbiljnim stvarima na strašno neozbiljan način. Dopalo mi se to što je rekao, pa sam nastavio da pišem. Nisam mislio da to i objavljujem, ali eto, desilo se. Znate ono, nemam pojma, prijavila me tetka.
Ovi zapisi obuhvataju period od 1998. do maja 2012. godine – do izbora koji su održani 6. maja. O tome šta će na izborima biti, a naročito posle, nisam hteo namerno da pišem. Ispostavilo se da mi je procena bila dobra. Ko bi opisao ovo što se danas dešava. Za to su potrebni timovi profesionalaca, a ne neko ko daje svoje ad hoc opservacije ovako kao ja, metodom – Mi bi hteli ako može s vremena na vreme. Verovatno se sećate tog benda.
Naravno, neka neizbežna sećanja zalaze i u ranije periode mog života – delom zbog nužnih objašnjenja, delom zbog nostalgije. Nadam se da mi oni koji budu to čitali neće zameriti. Uostalom nije ni loše da na vreme vide s kojom budalom imaju posla.
Dogodine, slavim 50 godina radnog staža. Idem u penziju – treću po redu, stalno se vraćam. Neću da pravim oproštajni koncert u Sava Centru. Umesto toga nameravam da objavim ovu knjigu i da je podelim prijateljima s posvetom. Gaga mi je obećala da će to lično da finansira, samo da se skinem s pisanja. Iz istih razloga i s istim uslovima javio se i moj sin Dejan koji živi i radi u Moskvi. Izgleda da sam to dobro smislio. Ako se ovako nastavi, još će i sponzori početi da se javljaju!
Kažu mi prijatelji – ko si ti da ti objavljuju knjigu. Nemam pojma, bar da mogu da kažem kojeg sam porekla. Vidim, ovih dana, glumac Nenad Okanović kaže da vodi poreklo od Kosančić Ivana. Što se mene tiče, ja mogu jedino da pričam da vodim poreklo od Zdravka Čolića.
Mnoge ljude sam pomenuo u ovoj knjizi – i one koje znam i one koje ne znam. Pošto držim do pravila lepog ponašanja, mada ponekad i psujem, i njima ću da pošaljem knjigu. Možda će neko od njih da mi zatraži da mu naknadno dopišem i posvetu. A biće sigurno i onih koji će mi poslati advokata – šta ću, moraju i kolege od nečeg da žive.
Kad je o tome reč, moram još nešto da objasnim. Ja ovde pričam svoju priču. Pominjem ljude i događaje onako kako sam ih ja u datom momentu shvatio i doživeo, što naravno ne mora da bude tačno – možda je tako bilo, a možda je bilo i obrnuto. Pominjem događaje i ljude koji su bili akteri tih događaja. Sve su to uglavnom javne ličnosti (sem mog kuma Branka Markovića, tetka Dike i još ponekih), koji su svojom voljom izabrali da budu javne ličnosti, a to podrazumeva i da su pristali da i mi – vernici, koje je zapalo i da ih gledamo i da ih slušamo i da ih volimo i da ih kudimo i da ih sve takve kakvi su i trpimo, imamo pravo da o njima nešto i kažemo, onako usput – u društvu, u kafani, uz kafu ili, ovako kao ja, ponekad i napišemo. Znate ono – Braćo, vernici, svi smo mi ravnopravni!, započe hodža svoju propoved s vrha minareta, izvadi onu stvar i poče da piša po vernicima – Možete i vi po meni. Slobodno! …….
Nastaviće se