Da podsetim:

U mom selu ima jedan opančar.

Što on pravi dobre opanke!

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata –

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

To je u neka malo manje ozbiljna vremena bio moto mog pisanja. Danas, to več više ne stoji, bar kad je reč o pobednicima ili “pobednicima”, kako god ih nazvali, jer ovde se više ne radi o opanku, već čizmi ili cokuli – zavisno u kom se formacijskom rodu pomenuti nailaze. Oni u čizmama, autori najnovije postavke kultne pozorišne predstave Les Miserables i ne znaju da je u pitanju pirova pobeda, a ona gomila statista u cokulama – stvarnih jadnika, koja im kliče, sve u nadi da će i njih zapasti koja mrvica hleba, nije ni svesna koju ulogu igra.

O gubitnicima, još kraće. Gubtnici su svi. Čak i oni što misle da su pobedili.

Ozbiljne su to teme i ja se kod tolikih analitičara i “analitičara” i levih i desnih “mrsomuda”,  kako nas tu nedavno nazva filmadžija, Laza Ristovski, na koga niko nije obrćao posebnu pažnju sve do protekle predsedničke kampanje i završne konvencije njegove novoodabrane novoradikalske stranke na kojoj je perfektno odigrao ulogu Gebelsa, tako da on, dok je ove vlasti, ne mora više da brine za finansiska sredstva svojih budućih producentskih poduhvata. A od mene, njegovog bivšeg fana, titula opančara.

Jedan drugi, već dokazani opančar, Nebojša Krstić, nije imao sreće koliko inače svojim trudom i visokoumnim analizama zaslužuje – nije se sa svojom kolumnom pojavio u onom antologijskom izdanju Blica od četvrtka, a sa svojom analizom proteklih izbora pod naslovom “Predsednik svih građana”, na kome bi mu pored gore pomenutog Laze pozavidele i sve ostale “Laze”, morao je da čeka sve do proteklog utorka. Ne bih više o samom naslovu, sem preporuke da konsultuje nekoga ko se u to više razume – na primer svoju novu koalicionu drugaricu Slavicu Đukić Dejanović.

Ne bih ništa  posebno ni o samom tekstu sem što primećujem da tu piše uglavnom o Vuku Jeremiću, svom nekadašnjem partijskom drugu i Luki Maksimoviću Belom, zvanom Preletačeević. O Saši Jankoviću, koga nije ostavljao na miru za sve vreme predizborne kampanje, ni reči, što bih ja ovako posmatrački sa strane ocennio kaao dubokoumni potez – šta ako dođe vreme Saše Jankovića, kako njemu tada da piše?

Jedva čekam njegovu najavu za sledeći utorak – o Vučiću, „snažnom proevropskom lideru i reformatoru”. Vremena je dovoljno da obavi potrebne konsultantske preglede – ako ne stigne do Slavice Đukić Dejanović, neka bar konsultuje nekog od Lazinih.

Ne mogu a da ne pomenem ni najnovijeg iz reda opančara – Dragana Bujoševića, žutog Bujketa, kako ga je do nedavno (sada više, ne!) nazivao Dragan J. Včićević, posebno u vreme njegovog dolaska na funkciju generalnog direktora RTS-a – “javnog servisa u vlasništvu građana Srbije” i njegove pinkovske uloge kako za vreme proteklih izbora tako i dalje, što se ne može drugačje shvatiti do da se RTS svrstao u podanike vlasti gde se već poodavno, pored Pinka, nalaze i Informer, Hepi i slični mediji. Znam ja da se sa vetrenjčama nije lako boriti, ali – Zašto nije podneo ostavku? Snažno bi to odjeknulo! A i ostao bi novinar – za šta smo ga nekada smatrali.

Dragiša Čolić, 06.04.2017.