Kažu da narod zaslužuje vlast kakvu ima, pa se moramo i narodom baviti. Ne samo za vreme izbora – da glasa za ovog ili onog. Neko u ovoj zemlji mora da objasni narodu da besplatni ručak na kraju može da ispadne najskuplji ručak, da se stvari ne rešavaju kupovinom socijalnog mira, da se neke stvari ne rešavaju povratkom u komunizam – svako prema mogućnosti, svakome prema potrebama, da je država jedan skup aparat čije održavanje košta, da pare ne rastu na grani već da ih treba zaraditi, odnosno u ovom slučaju uzeti od naroda kao poreskog obveznika, te da ako neko ne plaća svoje obaveze (struju ili porez sve jedno) neko drugi mora da plati i za sebe i za njega, da je briga za narod jedna divna stvar, a populizam i nacionalizam teška zloupotreba tog istog naroda.

       Moja tetka Dika, divna žena, duševna, što bi u narodu rekli – ni mrava ne bi zgazila, rastuži se onomad nad sudbinom jednog bizgova koji bi konju rep iščupao, a koji ne radi ništa drugo sem što pravi decu. Napravio ih dvanaestoro, došao u Beograd, zauzeo neku napuštenu železničku baraku, pozvao televiziju i ispričao svoju sudbinu. Reportaža, tužna do jaja, za sve Dike sveta. Gadovi jedni – reče pomenuta tetka, što ovom čoveku ne daju stan da se čovek sa ovoliko dece ne muči. Dobro, rekoh joj ja, ovo je zaista tužno, greota ove dece, a da li bi ti pristala da od tvoje penzije odvojiš jedan deo i daš ovom mučeniku. Što ja, skoči ona, ti bar znaš kolika mi je penzija.

       Sećam se svojevremeno, još sam živeo na Banovom brdu, jedno jutro iznad kuće, u današnjoj ulici Petra Martinovića – bila tu neka livada na kojoj smo igrali fudbal, osvanula karoserija od autobusa. Ko ovaj krš donese ovde pomislih, gde ćemo sad da igramo lopte, kad ugledah čunak – dimi se! Izvesni Zlatomir, se tu uselio sa svojom kompletnom porodicom. Nisu cigani – Srbi!  Ne prođe dugo, Zlatomir kupio Opel Rekord, što je u to vreme kad su uglavnom svi vozili fiće, a oni bolje stojeći čak i stojadine, bilo kao kad bi sad vozio džip od 5.000 konja. Čuo sam i priču, hvalio se, dolazili kod nas u dvorište po vodu, jer na livadi je nije bilo, da je prodao parče zemlje na selu i kupio auto, a da je ostatak zemlje dao da se obrađuje „na pola“, tako da od toga može i lepo da se živi, pa eto došao u Beograd. Ne može, kaže, više tamo sa seljacima. Da li je pomenuti Zlatomir potom navalio i decu da pravi, da li je potom bila i televizija da ga slika i da li mu je država potom dala i stan kao socijalnu pomoć, nije mi poznato jer sam se u međuvremenu odselio odatle. Ni takve Beograđane ne volim.

       Gledam na televiziji peva neki Adil – fini momak, kažu Rom, ima i devojku, i ona Romkinja, drže se za ruke, divno se vole primereno trenutku – televizija je to, ništa namešteno, kažu i da studiraju i da će se venčati. Pa ko da ih takve ne voli, pa da su sto puta cigani. Evo, pored Ivana Tasovca volim i Adila. I baš me briga da li su se ovo dvoje mladih ljudi rodili u Beogradu ili ne.

       Takve cigane volim – namerno ovde kažem cigani. A ne volim cigane koji na temperaturi od 45 stepeni poteraju svoje da sa decom u naručju prose, dok oni opuštenih stomaka sede u hladu, piju pivo i čekaju da skupe pazar. Još manje volim cigane, njihove zastupnike po kojekakvim organizacijama koji ne rade na socijalizaciji i integraciji tih ljudi u društvo već trtomude po televizijama sa istim takvim reporterima pravdajući učestale krađe telekomunikacionih kablova po Beogradu nekakvim imaginarnim ofucanim razlozima, sve misleći da su prestali da budu cigani ako su se našminkali, iskolmovali kosu, namazali je uljem, okačili kravatu i došli da seru kojekakve gluposti o demografskoj predodređenosti tih ljudi da tako žive, sve zagovarajući tezu da takve moramo i da ih prihvatimo. Ako uopšte i imaju nameru da tim svojim ljudima pomognu onda moraju da se bore za njihovu punu ravnopravnost, a ne za malo veću ravnopravnost od drugih. Sve dok to ne shvate i ja ću da shvatam da je njima baš ovako i lepo, te da oni i nemaju stvarnu nameru da se menjaju, jer operacije krađe kablova i železničkih pragova ne smišljaju oni što prose, već oni što piju pivo u hladu.

       Uzgred zato cenim i Đilasa jer je jedini imao muda da zagrize u problem i raseli Rome ispod Gazele, sada i Belvila, uprkos pretnjama i ucenama domaćih i stranih dušebrižnika.

       Ako vlast to neće da kaže narodu za vreme izborne kampanje, neka mu kaže kad kampanja prođe. Moraće, kad, tad. Sve se u društvu dešava u određenom makro ambijentu koji kroji politika, bilo činjenjem bilo nečinjenjem, tako da ako hoćete neku stvar da razumete, a još više da je menjate, to ne možete učiniti ako ne utičete i na sam makro ambijent.

Nastaviće se …