Još malo na onu gore započetu temu. Dođe pre izvesnog vremena kod mene, kao advokata, čovek s ozbiljnim problemom. On je, kaže, direktor jedne strane firme ovde – Dobro, ispravlja se (svi tu pogreše), nije strana, ali je osnovana od strane firme. Oni ga dobro plaćaju i zadovoljan je – ali brate, prelazi on na ti, ubiše me ovi porezi i doprinosi. – Znaš li ti, jebote, kolika bi moja plata bila kad ne bih morao i ta sranja da plaćam. Nađi mi neku kombinaciju, pošteno ću da ti platim!

       Vidiš prijatelju, kažem mu, ti si došao kod potpuno nesposobnog čoveka za te stvari. I mene čitavog života muči isti problem. Do sada sam u životu zaradio za dve penzije, a evo tečem i treću – za advokaturu, ovo što sad radim. Plaćam ponovo sve poreze i doprinose, a penzija ista. Znaš li ti, koliko bih ja sada imao da čitav život nisam ta sranja plaćao. – Mogu da zamislim, kaže on i već me gleda u stilu – kod koje sam budale ja ovo došao. – Pa što ne rešiš taj problem, bar sada, ako do sad nisi to uradio. – Kako da ga rešim, pitam ga onako glupavo. – Ne znam, nađi način, sve se da rešiti. Izvini, žurim, imam jedan sastanak, moram da idem. Ako nešto smisliš, javi mi! Zaboravio je da pita da li je nešto dužan, ali navikao sam, takvi nikome ništa i ne plaćaju. Oni su obrnuto projektovani.

       Sedim i razmišljam. Radio sam – u onom socijalističkom vremenu koje je prethodilo ovom,  u najvećim našim firmama, na najvišim radnim mestima, a da ni stan za sebe nisam uzeo. Sve stanove u kojima sam živeo sam ili kupio ili pošteno plaćao. Nudili su mi i pare – radio sam na takvim poslovima, i ovde i u inostranstvu. Odbijao sam uvek sa ofucalom devizom – Moram da vam kažem da sam ja za posao koji radim jako dobro plaćen i da ćemo, ako insistirate na tome, morati da prekinemo ovaj razgovor. Gledali bi me, obično u stilu – koja je ovo budala. Moram da kažem da sam se i ja ponekad to pitao. Ali eto, doživeo sam sa tim nakaradnim shvatanjima ozbiljne godine i sada – kad počne dnevnik, sipam piće i sednem u fotelju da vidim koga su danas uhapsili. A sa mnogima od njih sam na ti bio. Pitam se kako li se sad tamo osećaju.

       Nikad mi nije bilo jasno u čemu je razlika između jednog miliona i dva, na primer, da ne pominjem više, ako i za onaj jedan možeš da imaš sve što ti u životu treba. Što se mene tiče, ja nemam ni taj jedan – I lepo mi je. Imam, filozofski rečeno, za jednu dobru flašu vina, a dve mi mnogo.

       Naravno ne mislim ovde na one koji su oganizovali i uspešno vode posao pa to ostvaruju kroz rad i poslovanje. Govorim o onima koji jednostavno uzimaju i – nikad im dosta. Nisu to ni lopovi u onom klasičnom značenju tog pojma, jer lopov treba da smisli kombinaciju, da rizikuje. Ovi jednostavno uzimaju, a kombinacije su im na nivou seljačke jajare. Znate li šta znači taj pojam – Kažu da je nastao na selu. Tamo kokoške šetaju po dvorištu i kljucaju, pa i jaja nose u skladu sa tim – gde god im gnezdo postave. Gnezda niko i ne čuva, pa i nije neki problem proći tuda, zavući ruku i uzeti jaje. Njih pogrdno zovu – jajare! To je najniži nivo lopova.

       U Engleskoj u kojoj sam jedno vreme živeo nije tako. Tamo ljude od malih nogu uče da je država jedna zajednička kuća koja u ime svih građana obavlja određene poslove, što zahteva i određene troškove koje svi oni namiruju kroz poreze. Svake godine u jesen donosi se budžet za narednu godinu. To je najvažniji akt u godini. O projektu budžeta se vode najšire rasprave. Njegovo visoanstvo poreski obveznik – tax-payer, vodi računa o svakoj funti i kako se naplaćuje i kako se troši, jer su od malena naučeni da ako neko ne plaća porez, to moraju oni za njega da plate. Ovde je obrnuto – svi navijaju za onog što ne plaća. Bilo da je u pitanju porez, struja, voda, grejanje, šta god. Budžet naplate poreza, komunalnih usluga i dr. pravi se na bazi očekivanih uplata onih koji plaćaju, koji tako plaćaju i za sebe i za one druge. Tako se i cene komunalnih usluga formiraju. Kao obrazloženje daju se paušalni odgovori da je to zbog toga što ljudi nemaju pare da plaćaju svoje obaveze, pa tako mora da bude, što je samo delimično tačno. Pogledajte listu neplatiša – počev od ozbiljnih firmi (čime se stvara i nelojalna konkurencija prema onim firmama koje izmiruju svoje obaveze) do poznatih javnih ličnosti, režisera, glumaca, sportista. Pa nisu svi oni socijalni slučajevi. Stiče se utisak da nekome to odgovara. Znate i sistem bez sistema je sistem u kojem se neki ljudi perfektno snalaze.

       U Engleskoj koju napred pomenuh, je socijala razdvojena od obaveza. Najpre se utvrdi ko su socijalni slučajevi i koliko država može da daje i za koje alimentacije, a potom ti alimentirani iz toga što su dobili plaćaju i svoje obaveze. Svaki drugi način je zamagljivanje i stimuliše one sa početka ove priče da iznalaze raznorazne načine da izbegnu plaćanje svojih obaveza.

       Sve te stvari nastaju još od najranijeg vaspitanja. – Ako ja nisam imao, neka se bar moja deca ne muče u životu. Pa onda od ljubljene dece naprave ljude nesposobne za život. Mnogi od njih danas ne mogu ni komunalije da plaćaju za stanove koji su im roditelji ostavili. Bolje da su ih pustili da se muče. Moj otac Đorđe, šuster (tako je voleo da kaže, rađe nego obućar) i majka Zagorka, domaćica, mi ništa sem ove lude glave nisu ostavili, a volim ih. Čak se i za zemljište  gde je nekada bila porodična kuća na Banovom Brdu sudim sa državom već dvadeset godina – i država mi duguje. Ali ako, bolje tako nego obrnuto. I u kafani volim da platim bar malo više od drugih – prijatnije se osećam.

Nastaviće se …