Da malo razvedrim stvari. Stanje u pravosuđu je otprilike kao u ovom vicu:

       Na suđenju, tužilac se obraća optuženoj od blizu 80 godina i upita je: „Gospođo Tomić, da li me poznajete?“ „Kako Vas ne bih poznala, gospodine. Znam Vas još kao dečaka, ali moram Vam iskreno reći da sam se jako razočarala u Vas. Uvek ste lagali, varali svoju ženu, tračarili ste ljudima iza leđa i manipulisali njima. Vi mislite da ste velika faca, a u stvari nemate mozga koliko ni mušica bez glave. Da, ja Vas dobro znam…“ Tužilac, potpuno zbunjen, upita dalje: „A poznajete li, gospođo, ovde prisutnog branioca?“ „Da, naravno da znam i gospodina Zdravkovića. Znam ga iz vremena dok je još bio mlad. On je lenština, prevrtljivac i ima problema s alkoholom. On ne može da uspostavi normalan odnos ni sa kim, a bije ga i glas najlošijeg advokata u zemlji. Da ne spominjem da vara svoju ženu sa tri druge, među kojima je i Vaša. Da, da, dobro ga znam…“ Branilac samo što nije dobio infarkt. Sudija naredi obojici advokata da mu priđu i tihim glasom im reče: „Slušajte vas dva idiota, ako bilo koji od vas upita babu da li zna mene, idete obojica u zatvor!“

* * *

       E sad, ako me pitate da li je baba bila u pravu, ili još konkretnije – da li je baba još uvek u pravu, odgovor je – da, više nego ikad! Ovde se zaista više ne zna ko je lud, a ko zbunjen!

       Sudije, one koje su položile zakletvu, sad se već slobodno može reći, u prethodnoj reformi pravosuđa, jer sasvim je izvesno da je reforma reforme na vidiku, polako se pozicioniraju. Kao, sve ovo što je urađeno ne valja ništa – malo je sudija, preopterećeni su, te ne valja ovo, ne valja ono… Što je najgore, čini se da su u pravu, samo što o tome juče, euforični što su prošli, nisu hteli da pričaju. Jer, ako u Višem sudu u Beogradu, kako kažu, ima samo pet sudećih sudija, pa se sad ročišta zakazuju na šest meseci umesto ranije na dva, onda je dalji komentar suvišan. Pogotovu ako se ima u vidu da je trajanje suđenja i bila i ostala jedna od najvećih boljki našeg pravosuđa i da je to i bio jedan od glavnih razloga ove poslednje reforme. A što je najčudnije – sve u cilju efikasnosti suđenja, reorganizacijom je smanjen i broj sudova i broj sudija! Kao, ovi koje smo izabrali biće bolje organizovani, pa će to i njihov oslobođeni entuzijazam sve to nadomestiti. I sad imamo situaciju da se na entuzijazam reizabranih sudija još uvek čeka, da se nezavršeni predmeti i dalje gomilaju, a da pri tom preko 600 neizabranih sudija koji su uložili prigovore na Rešenja o razrešenju skoro tri godine ne rade, ne računajući nadripisarstvo kojim se većina od njih uzgred bavi, a primaju platu čekajući da oni u Ustavnom sudu donesu odluku o njihovim prigovorima. Mašala! Ispalo je da je njima daleko bolje nego onima koji su reizabrani. Još ako se ima u vidu tempo kojim se Ustavni sud bavi ovim pitanjem, onda je njihovo zadovoljstvo kompletno. Nije mi jasan ni značaj koji Ustavni sud pridaje ovim predmetima, ni tempo kojim ih rešava. Stiče se utisak da se i oni pozicioniraju – drže ovaj problem „na mlako“ čekajući rezultate izbora, a potom će da se ubrzaju, bez obzira koji rezultat izbora bude bio. Znate onu advokatsku – pitali advokata šta misli o nekom slučaju, a on malo razmisli, pa reče – to zavisi od toga da li ćemo mi biti na strani tužbe ili strani odbrane. Tad će se valjda znati i koji je karakter sukoba koji već duže vremena traje među advokatima, a u okviru Advokatske komore Beograda i Srbije. Znaće se ko su kauboji, a ko Indijanci.

Nastaviće se …