Nakon toga, oštećena firma, u smislu člana 204, stav 1. Zakona o krivičnom postupku, odustaje od predloga za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva u gore označenom krivičnom postupku, iz razloga što želi da taj zahtev ostvari u parničnom postupku, sa sledećim obrazloženjem:

       „Nakon pretresa od 28.03.2011, oštećeni je definitivno stekao uverenje da će ovaj postupak još dugo trajati, a da se iz načina njegovog vođenja – ne upuštajući se u to da li je jedino takav način vođenja u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku ili ne, vidi da se njegov kraj još i ne nazire!

       Imajući s jedne strane u vidu vrednost vozila u momentu zaključenja ugovora o finansijskom lizingu (septembra 2005. godine), a s druge  strane činjenicu  da vrednost vozila, koje je sada staro već skoro sedam godina, samim protekom vremena drastično opada, oštećeni je, u cilju zaštite svoje imovine, prinuđen da takav korak hitno preduzme.

       Da li je do toga moralo da dođe, trebalo bi da se tiče ne samo oštećenog, koji u konkretnom slučaju, usled nemogućnosti da ostvari efikasnu sudsku zaštitu, trpi direktnu štetu, već i organe kojima se kopija ovog podneska dostavlja, jer se takvim suđenjem obesmišljava pravosudna funkcija, čime se, indirektno, i samoj državi nanosi ogromna šteta…. „

       Početkom 2012. godine, sud je doneo presudu. Okrivljeni je oglašen krivim što je „u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, prisvojio tuđu pokretnu stvar koja mu je poverena, pri čemu je bio svestan svog dela i njegove zakonske zabranjenosti i ujedno hteo njegovo izvršenje na taj način što je prisvojio putničko vozilo… „, „čime je izvršio krivično delo utaja iz čl. 207, st. 4 u vezi st. 1. Krivičnog zakonika.“

       Utvrđeno je, dakle, da je okrivljeni izvršio najteži oblik ovog krivičnog dela, stav 4 (težina se meri u zavisnosti od vrednosti prisvojene tuđe stvari, u ovom slučaju vozila), za koje je propisana kazna zatvorom od jedne do osam godina i novčana kazna, a sud mu, „primenom napred navedenih zakonskih propisa i odredbi čl. 4, 42, 45, 54, 56, 57, 64, 65 i 66 Krivičnog zakonika izriče USLOVNU OSUDU tako što mu utvrđuje kaznu zatvora u trajanju od 10 (deset) meseci i istovremeno određuje da se utvrđena kazna zatvora neće izvršiti ukoliko okrivljeni za vreme od 3 (tri) godine od dana pravosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo.“

       E sad, vi se verovatno pitate kako je to moguće da ako je krivično delo u potpunosti utvrđeno, a propisana kazna za to delo „od jedne do osam godina i novčana kazna“, da u ovom slučaju bude izrečena gore citirana osuda ispod minimalne kazne zatvora, a pri tom još i uslovljena – u zatvor će da ide tek ako u roku od tri godine učini novo krivično delo. Primetili ste  navedene silne članove Zakona od 4 – 66. To su članovi koji govore o takozvanim olakšavajućim i otežavajućim okolnostima, pa se u zavisnosti od okolnosti slučaja meri i visina kazne koja će biti izrečena. U konkretnom slučaju, sud je na strani okrivljenog našao sledeće olakšavajuće okolnosti: „sud je cenio činjenicu ranije neosuđivanosti, njegovo korektno držanje pred sudom, kao i činjenicu da je otac troje dece, dok otežavajućih okolnosti na strani okrivljenog sud nije našao.“

       Da malo analiziramo ove olakšavajuće i otežavajuće okolnosti onako kako ih je sud video. Okrivljeni nije ranije osuđivan, znači svi oni građani koji prvi put prisvoje tuđu stvar u vrednosti od 50.000 evra, mogu da računaju na ovu dobrotu države, čak ako tu stvar i dalje drže i neće da je vrate (ovo poslednje nije čak ni otežavajuća okolnost).

       Korektno držanje okrivljenog pred sudom – opstrukcije suđenja, diskutabilni izostanci sa suđenja u cilju njegovog odugovlačenja, lažne tvrdnje i iskazi ….  Kako se sve to može tretirati kao „korektno držanje okrivljenog pred sudom“, a potom uzeto i kao olakšavajuća okolnost prilikom izricanja presude.

       Činjenica da je otac troje dece – sud je propustio da utvrdi kog su uzrasta deca jer, ako su mala, toliko ih je mogao izroditi i tokom trajanja ovog krivičnog dela i njegovog suđenja, a u cilju pribiranja olakšavajućih okolnosti za krivično delo koje je učinio. A ako su deca starijeg uzrasta, to mu je trebalo uzeti kao otežavajuću okolnost, jer kako će tata da objasni deci kako je kupio džip.

       Otežavajuće okolnosti sud nije našao, jer po stavu tog suda tu ne spada drskost izvršenja dela – skrivanje okrivljenog, demontaža GPS uređaja za praćenje i njegovo montiranje u šupu za drva na lokaciji udaljenoj od mesta njegovog prebivališta, odbijanje – i dalje, da vrati prisvojeno vozilo vlasniku i dr.

       Ko kaže da se krađe ne isplate, posebno ako se ima u vidu da kroz tri godine, kad istekne vreme uslovljenosti kazne, okrivljeni može i da ponovi delo.

       A što se tiče suda – ako mu je pet godina potrebno da presudi u ovako jednostavnoj stvari, sa jednim izvršiocem, koliko mu je godina potrebno za presuđenja u složenijim i suptilnijim krađama, a u ovoj zemlji ih ima, na pretek! Da li se neko od pravosudnih vlasti bavi najprostijom analizom, ako se u ovoj zemlji, računato na godišnjem nivou, zasnuje više novih sudskih predmeta od broja rešenih starih predmeta. Zašto je onda čudno što se hiljade slučajeva otpisuju zbog nastupanja apsolutne zastarelosti. Kod ovakvih suđenja, kolaps sudovanja u ovoj zemlji tek predstoji.

       Uređena zemlja počiva na tri segmenta vlasti – zakonodavnoj (Skupština), izvršnoj (Vlada) i sudskoj (pravosuđe). Postaje konačno jasno da nam bez novih investicija (stranih, jer domaćih nemamo) nema budućnosti. Strani investitori sve ređe dolaze, a mnogi od onih koji su došli odlaze zbog pravne nesigurnosti svojih investicija. Hoćemo li pravnu sigurnost da gradimo na ovako autističnom i samozadovoljnom pravosuđu?

       Nisam ja ovo gore opisao zbog slučaja koji je posebno interesantan, već da onima koji to ne znaju pokušam da dočaram kako naše sudovanje u praksi izgleda.

Nastaviće se …