Pomenuo sam reformu pravosuđa. Ona podrazumeva i izmenu neadekvatnih propisa. Jedan od najznačajnijih zakona za probleme koje ovde pominjem je i Zakon o parničnom postupku – zakon kojim se regulišu procedure i postupanja pred sudom. I taj zakon se stalno menja, sve u nastojanju da se sudovanje učini efikasnijim, što je svakako opravdano. Ali je pitanje ko to radi i sa kakvom se pažnjom te promene vrše.

       Uzmimo, na primer, jednu od takvih nedavno donetih mera – kod privrednih sporova je podignuta visina vrednosti do koje se određeni sporovi smatraju sporovima male vrednosti  na 30.000 evra, što je danas u dinarskoj protivvrednosti nešto oko 3,500.000,00 dinara. Dakle, svi sporovi do tog iznosa se smatraju sporovima male vrednosti, što, generalno rečeno, da vas ne zamaram oko detalja, znači vođenje postupka na sumarniji način. Tako se, na primer, sudiji  daje mogućnost da – sve u interesu celishodnosti postupka, procenjuje koje će dokaze izvesti, a koje neće, a vi se tome ni u žalbi ne možete protiviti, jer je kod tih sporova žalba dozvoljena samo zbog bitne povrede postupka i pogrešne primene prava, podrazumeva se u vezi dokaza koji su izvedeni, a ne i onih čije je izvođenje odbijeno.

       E sad, postavlja se pitanje da li je u zemlji gde se ne dime fabrički dimnjaci, gde ne zuje dizalice, gde se firme uglavnom osnivaju sa 500 evra kapitala (a odnedavno i manje), gde ozbiljnih privrednih aktivnosti zapravo i nema, granica od 3,500.000,00 dinara adekvatna. Bilo bi interesantno videti koliko kod privrednih sudova ima tako definisano malih, a koliko onih „velikih“ sporova. Dok mi neko ne dokaže suprotno, držim da je većina sporova onih „male vrednosti“, koji se, dakle, i sude po sumarnijim pravilima, pa se plašim da nam je i samo sudovanje postalo sumarno – uglavnom! A šta to znači za pravnu sigurnost i privlačenje stranih investicija, bez kojih nam boljitka nema, procenite sami. Na kraju, daleko bilo, i na mogućnost korupcije, koja – kako zlobnici tvrde, postoji i u pravosuđu.

Nastaviće se …