Rasturiše nam Gradsko saobraćajno preduzeće. Nekada je na beogradskim ulicama bilo i po hiljadu vozila, pa smo i tada protestovali – nije nam bilo dobro. Zimus, a zima je bila duga i hladna, na ulice izađe po stotinak vozila, od kojih se do podne pola vrati u garažu sa naznakom „u kvaru“. Ljudi se smrzavaju po ulicama, putuju na posao i s posla i po nekoliko sati. O tome nas u svojoj redovnoj jutarnjoj rubrici uredno informiše RTS – eto kakav prevoz imamo kad u gradu vlast drži opozicija! Onda gradski čelnici (SPO) na Studiju B, dok ga nije preuzela porodica RTS, objašnjavaju da oni nisu krivi, zašto nisu krivi i sl. U suštini, vidi se da bi i jedne i druge trebalo poterati motkom, jer ratuju preko ovih mučenika što se smrzavaju po ulicama čekajući na vozila gradskog prevoza kojih nema satima.

       Onda gradska vlast nađe rešenje da angažuje privatnike. Privatnici odjednom pokupovaše silne autobuse – osetili su da bi to mogao biti dobar biznis. Ko te pita odakle tim ljudima tolike pare, odakle uvezoše te autobuse i kako. Važno je da se narod ne smrzava. U euforiji spasonosnog rešenja, gradska vlast se razigrala. Sve mora da bude organizovano po planu i propisu – utvrđene trase linija, raspodela linija, red vožnje, obaveza izlaska na ulice, te visoke kazne za nepoštovanje tako propisanih pravila. Da „autobuzdžije“ to ne bi pamtile, štampaju se obavezni programi, projekti i uputstva koji se za samo par hiljada dinara mogu kupiti kod određenog izdavača, pre dobijanja linije. Podrazumeva se da na sve to idu i propisane takse, porezi i doprinosi. U silnom oduševljenju zaboravili i da postoji Gradsko saobraćajno preduzeće. Ko da se još i njima bavi, kad se ionako raspadaju. A kad konačno propadnu, naći će se već neko ko će da ih kupi za jeftine pare – ionako svi zameraju što se privatizacija sporo odvija.

       Ovi iz režimske vlasti ih opet zeznu. Puste ih da se preigraju,  a onda ih sačekaju na krivini. Kad je sve bilo gotovo, a u interesu zaštite životnog standarda istih onih građana koji se smrzavaju po stanicama, ne dozvole im povećanje cene prevoza. Za to je zadužena Republika, a tu oni imaju vlast. Tri dinara i ni pare više. Ista ona cena koja je važila i kad je marka bila tri dinara, svejedno što je marka u međuvremenu skočila, a i benzin, dakako, poskupeo 7–8 puta. Kako privatnik da vozi relaciju od Bežanije do Borče za cenu od tri dinara! Režimski analitičari – preko RTS-a, „Politike“ i „Večernjih novosti“ dokazuju da je to realno, jer marka je šest dinara – zvanično. Za to vreme, zvanično ili nezvanično, narod se i dalje smrzava po stanicama, jer država ga štiti i ne dozvoljava novi udar na njegov džep!

       Da bi stvar bila uverljivija, iznose se i određene malverzacije od strane gradske vlasti – kako su deljene linije, čije firme su uključene u ovaj posao, ko je dobio pravo za isporuke rezervnih delova, ko sve ima privatne autobuse na tuđe ime i sl. Bilo kako bilo, gradska vlast ne uspeva baš uverljivo da odgovori na sve ove optužbe. Izgleda da ovi iz režima nisu baš bili samo pasivni posmatrači ovog obećavajućeg projekta. Po svemu sudeći, bilo je to samo taktičko zatišje pred glavni napad. Izbija i rat između Gradskog saobraćajnog preduzeća s jedne i privatnika s druge strane. U Gradskom saobraćajnom svi imaju svoje ljude, svoje sindikate i pomagače. Onda vlast – ona režimska, opet u interesu zaštite građana, preuzima stvar – Gradsko saobraćajno preduzeće u svoje ruke.

       Odjednom, ima prevoza. Država je angažovala autobuse vojske i policije koji hoće da voze za tri dinara, preuzima gradsku taksu od tri odsto. Beograd je jedini grad u zemlji gde se ta taksa obavezno ugrađuje na propisanu stopu poreza na promet, isplaćuje zaostale plate radnicima GSB-a koji udarnički rade na popravci i osposobljavanju vozila, zaključuje ugovor sa „Ikarbusom“ o izradi novih autobusa i obećava da će u narednoj sezoni Beograd imati ponovo 1000 vozila na ulicama. Ko da se buni protiv toga, narod je oduševljen, SPS i JUL dobijaju nove pristalice, niču omladinske škole, klubovi mladih socijalista … „Pioniri maleni, mi smo vojska prava, svakog dana ničemo ko zelena trava“. Gledao sam taj film pre punih 50 godina.

       SPO se više i ne buni protiv preuzimanja GSB-a. Opozicija nema odgovor na te radikalne promene. Oni su se, doduše, u međuvremenu složili da bi bilo najbolje da Miloševića napadnu udruženi, ali sad diskutuju o izbornim listama, koliko koja stranka da dā kandidata, ko će biti nosioci lista i, naravno, o raspodeli mandata – kad pobede na izborima ili Milošević da ostavku.

Nastaviće se

* * *

Knjigu O OPANČARIMA I OPANCIMA možete poručiti i pouzećem preko e-maila: opancar39@gmail.com, po ceni od 500,00 Dinara plus postarina. Akcija traje do Sajma knjiga ili do rasprodaje ovog izdanja.

Istovremeno vas obaveštavamo da je u pripremi izdavanje nove knjige istog autora OPANČARSKA HRONIKA koja treba da se pojavi iz štampe do Sajma knjiga. Knjiga obuhvata blogove pisane na dogadjanja tokom 2013. godine.