Opančar agencija javlja – Šta mi to radimo?

maj 21, 2020 u rubrici Opančarski dnevnik

„Nećemo dozvoliti kidanje srpskog nacionalnog tkiva zato što je neko pomislio da Srbi mogu da se asimiluju …“, kaže predsednik Srbije Aleksndar Vučić, a srpski patrijarh Irinej, otkriva i šta je politika samostalne i priznate države Crne Gore – „Cilj je po svoj prilici da se primeni metod koji su nekada ustaše primenile u Hrvatskoj, da se protera srpski narod…“ su saopštenja koja su ova dva najviša funkcionera Srbije – državni i crkveni, obznanila narodu srpskom, posle samita ovog po svemu sudeći najvišeg tela u državi Srbiji.

Naravno, Vučić to dalje ublažava, jer kad to ne bi učinio, tako oštre izjave bi se na onoj drugoj strani mogle shvatiti i kao objava rata, pa kaže da će se „svim pravnim, demokratskim sredstvima boriti da ukaže i medjunarodnoj javnosti na to što se zbiva”.

Koliko će u toj diplomatskoj inicijativi u ovako naoštrenoj atmosferi sa obe strane Vučić biti uspešan, teško je pretpostaviti, a još teže verovati u njen uspeh, jer i Milošević je to isto izjavljivao i pre Krajine i pre Kosova, a ishode tih diplomatskih inicijativa znamo, a upamtili smo dobro i šta se posle dešavalo.

Objektivno, današnje okolnosti koje Vučiću stoje na raspolaganju za tu narečenu diplomatsku inicijativu su manje povoljne od onih koje je imao Milošević na razgovorima u Rambujeu, jer Kosovo je tada bilo deo Srbije, kao njena pokrajina, a današnja Crna Gora je samostalna država, tako da je teško poverovati u delotvoran rezultat te inicijative, posebno ne u tako kratkom roku od mesec dana – do dana izbora, 21. juna.

Žašto pominjem taj datum? Zato što bi manje zlo bilo da je tako oštar narativ u funkciji srpske izborne kampanje – otvaraju se granice prema Crnoj Gori iako pandemija korona virusa i dalje traje i ovde i tamo, jer se očekuje da veći broj crnogorskih Srba iskoristi svoje biračko pravo i uzme učešće na predstojećim izborima u Srbiji. Ako je to u pitanju, valja očekivati da će ova oštrina saopštenja posle izbora da splasne i da se sve ponovo uklopi u faktičku nezaiteresovanost koja je do sada postojala – a stanje u Crnoj Gori nije od juče, pod parolom nemogućnosti mešanja u unutrašnje odnose suverene države kakva Crna Gora danas jeste.
Rekoh, taj scenario bi bio manje zlo od onog drugog scenarija – da predstojeći izbori nemaju nikakve veze sa tim i da je onaj natrativ Predsednika i Patrijarha sa početka teksta njihovo od izbora nezavisno optredeljenje. U tom slučaju ostaje još samo da nam kažu šta će da im rade – svojom pameću, a mišicama srpskog naroda. O tome bi, sudeći po oštrini tih saopštenja, trebao da nas obavesti ministar odbrane Aleksandar Vulin, posle sastanka sa svojim „Vrhovnim komandantom“, Aleksandrom Vučićem.

Ne verujem u taj scenario – ima jedna engleska posslovica koja kaže: samo se budala dva puta o isti kamen sapliće, a nama bi to bio bar treći put, pa želim iskreno da verujem da naš ptredsednik i naš patrijarh ipak nisu tolike budale, jer nagledali smo se egzodusa srpskog naroda i iz Hrvatske i sa Kosova.

Ostaje pitanje da li će na kraju sve ovo da prođe bez posledica – Neće! Takva upotreba srpskog naroda u Crnoj Gori – u obe od pomenutih varijanti, može samo da šteti i to najviše njima. Rešenje je u ozbiljnim diplomatskim razgovorima države Srbije i države Crne Gore sa ciljem da se srpskom življu u Crnoj Gori stvore bolji životni uslovii od onih u kojima danas žive – nezavisno od toga ko je za to kriv: Crna Gora, Srbija ili oni sami.

Sve drugo je masovno iseljavanje u Srbiju – po scenariju koji smo već gledali u slučaju Krajinre i Kosova ili dobrovoljno.

Da budem iskren, meni se ni jedan od tih načina ne sviđa, čak ni onaj drugi koji je naravno mnogo bolji od prvog, jer takva masovna proizvodnja Srba u Srbiji, menja demografsku strukturu Srba rođenih na ovim prostorima, hteli mi to da priznamo ili ne, a da budem još isktreniji meni se ne dopada ni stvaranje novih „republika srpskih“ ni na Kosovu ni u Crnnoj Gori – pod parolom Aco Srbine.

Sve su ovo razmišljanja jednog običnog srpskog građanina rođenog na ovim prostorima. Za očekivati bi u normalnoj zemlji bilo da se po ovim pitanjima oglašavaju profesionalni istoričari – pod pretpostavkom njihove naučne, a ne dnevno političke opredeljenosti, što nažalost nije slučaj, a još je manja korist od „srpske pameti“ zavaljene u aulama Srpske akademije nauka i umetnosti, čiju pamet poreski obveznici ove zemlje debelo plaćaaju.

Dragiša Čolić, 21.5.2020.