Opančar agencija* o tehnologiji razgradnje države i izgradnji kulta ličnosti

jul 2, 2022 u rubrici Opančarski dnevnik

Razgradnja sistema vrednosti. Sećam se bilo je to pre nekih dvadesetak godina, pozvao nas je na razgovor direktor jedne firme, Grk, i požalio se na problem – jedna od zaposlenih, pravnica, je u firmi zavela red po svojuim merilima. Čak ni njegove naloge ne izvršava, sve pozivajući se na pravo i zakon. Neki se žale, neki ćute iz straha. Popričali smo – supruga i ja, oboje advokati, sa koleginicom i nije nam mnogo trebalo da posumnjamo u njeno pravno znanje. Otišli smo na fakultet, sekretar se opirao – ne daju takve informacije, podaci su u arhivi i sl. Otišao sam kod dekana, svog prijatelja, požalio se, on je pozvao sekretara, naložio mu i nikad neću zaboraviti kad nas je posle nekog vremena pozvao sekretar i tužnim glasom saopštio – Zoka nam nije diplomirala! Potom je sve išlo jako brzo, molili su i nas i direktora – ona će odmah da da otkaz, samo da ostane na tome, jer u to vreme je to još uvek tretirano kao ozbiljno krivično delo falsifikata.

A prošlo je od tada svega dvadesetak godina, što je u istoriskom smislu jako kratak period. Kako smo u međuvremenu došli do toga da jutros na Bežanijskoj kosi primetih reklamu – Ako nemate vremena upišite biznis akademiju! Znate, kad neko daje javnu reklamu on dosta promišlja. Prva impresija ovde je da se poziv upućuje ljudima koji nemaju vremena, a i tako zauzeti su dobrodošli na te studije! Druga impresija je – kakve su to studije? A treća, ko su ti budući akademici i koje je njihovo mesto u gradaciji još uvek postojećeg zakona o visokom obrazovanju? Ako je isto, illi možda i vrednije u odnosu na redovne studije, zašto bi se tamo neko akao četiri godine i u tom periodu svo svoje vreme posvećivao tim studijama?

U pitanju je šteta nemerljive vrednosti – uništavanje intelektualnog potencijala zemlje.
Ko je tu najveći štetočina? Po mom dubokom uverenju, to je Tomislav Nikolić, bivši predsednik države i naravno oni koji su mu omogućili da on „čuvar zakona“ po slovu Ustava bude stegonoša takve politike. Znate jedna je stvar kad diplomu kupi ili falsifikuje običan građanin – on može lako i brzo da bude procesuiran po zakonu, a sasvim druga, ako to učini predsednik države, jer onda onaj običan građanin može da kaže – kad može predsednik, mogu i ja! U našem pravnom sistemu nije u primeni tzv. precedentno pravo, ali faktički desio se jedan negativan presedan i to od strane najodgovornijeg čoveka države i njegove posledice je teško zaustaviti.

Ista je stvar i sa pitanjem zakonitosti. Savsko priobalje, područje sa koga se Beograd, grad od preko dva miliona žitelja, snabdeva vodom – izgrađen sistem reni bunara i ostale infra strukture, je važećim dokumentima proglašeno za područje zabranjene stambene izgradnje. Tomislav Nikolić, predsednik države, dođe i tu podigne dve poveće kuće, „vikendice“, za svoja dva sina – jednom prilikom je čak i otvoreno izjavio, da je njegova dužnost, kao oca, da ovezbedi svoje potomke, što je inače legitimna želja, ali podrazumeva se ne po cenu devastiranja države na čijem je čelu.

Iza toga, tu nikne kompletno novo naselje, po sistemu – kad može predsednik, mogu i ja
I sad Beograd razmatra alternativne izvore vodo snabdevanja: Makiš i Savsko priobalje viće nijsu opcija. Pominje se Ratno ostrvo …

Pre neki dan na konstituisanju gradske skupštine, opozicioni odbrnici pomenuše i taj problem – šta novi gradonačelnik Aleksandar Šapič, koji je pre toga u nekoliko mandata bio predsednik opštine Novi Beograd, gde spada i savsko priobale, planira u vezi tog problema. Ništa! Hladno reče on, poćićemo zajedno kod tih ljudi, pa ćete videti kako ćemo da se provedemo!

Naravno nije samo Tomislav Nikolić kriv za to već i oni koji su mu to omogičili – u najnovijem slučaju, Aleksandar Vučić. Pred ondašnje predsedničke izbore – na kojima se Vučić kandidovao za tu funkciju, Tomislav Nikolić mu postavlja neke uslove – ako ih ne prihvatiš, kandidovaću se i ja, pa ko zna, ima u stranci još uvek mojih pobornika. I Vučić mu ispunjava uslov – Tomislaav Nikolić sa suprugom Dragicom će živeti u državnoj rezidenciji na Dedinju, koju nisu podigle ove generacije političara, a koja je godinama služila za smeštaj najviših stranih gostiju. Kuća im baš odgovara, ima i svoj park, Dragica tu može da zapati i koji nasad piladi, da kluckaju po parku – kad dođu deca, ništa bolje od domaće hrane.

I Vučić mu je taj uslov ispunio – ne o svom trošku, već o trošku svih građana Srbije, prema nekim podacima mesečni troškovi su jedva oko 5.500 eura mesečno, pa tako već duže od pet godina, što za ekonomskog tigra na balkanu i nije neki trošak.

Koliko nas je koštalo ćutanje Šešelja, koji je iz Haga svašta pretio, nikada nije objavljeno. Time je Vučić u svoje ime i za svoj račun (pravni termin), a o našem trošku, uklonio sa političke scene svoje jedine ozbiljne političke oponente i otvorio put zavođenju lične neogranične vlasti.

Kult ličnosti. Da vas ne smaram, najbolje da to ilustrujem nedavnim primerom, koji se odnosi na proteste radnika kragujevačkog Fijata i njihovo rešavanje – naravno od strane Vučića.

Tokom svoje pravničke karijere, kao specijalista za ugovore, radio sam za tada velike jugoslovenske firme Energoprojekt i Interexport i na zaključenju investicionih ugovora po svetu i nigde, sem u najnerazvijenijim afričkim zemljama – odmah po njihovom oslobođenju od kolonijalne vlasti i sticanju nezavisnosti, a valjda smo mi daleko od toga, i nisam naišao na praksu da država zaključuje takve ugovore. To rade firme međusobno i uverio sam se – bez izuzetka, da te ugovore zaključuju timovi svih vrsta eksperata i sa jedne i sa druge strane nakon pregovora koji mogu da traju i mesecima. Teško se može desiti da u tim ugovorima stoji nešto što je suprotno domaćim zakonima, a ako stoji, to bi po posebnoj proceduri moralo da bude ratifikovano od strane države. Tako zaključeni ugovori imaju svoj život, firme na njima profitiraju, propadaju … sve radeći po svetskim napisanim i nenapisanim pravilima i u skladu sa domaćim zakonodovstvom. To su pravila danas vladajućeg sistema u svetu.

Suprotno tome, ovde kod nas niko sem Vučića i njegovih najbližih ne zna ni ko je ugovorna strana, ni šta u njima piše, ni koja su međusobna prava i obaveze ugovornih strana. Takav je slučaj i sa najnovijim nedavno zaključenim ugovorom između italijanske firme Stelantis i kragujevačkog Fijata, koji je sa naše strane potpisala Anđelka Atanasković, nova ministarka privrede, po kome u izvršenju ranije planiranog projekta proizvodnje električnih automobila nastupa period odlaganja od nekih dve godine. Srpska strana (ko?), valjda zbog očuvanja tog projekta, daje italijanskoj strani (zašto?) poveću sumu evra …

Usledila su međusonna čestitanja, televizija sve to snima … Nedugo zatim, novinari kao novinari svašta iščačkaju, pa pitaju – kakva je sudbina radnika kragujevačkog Fijata u tom među vakumu od dve godine. Anđelka, potpisnica ugovora, pomalo blentavo i zbunjeno izzjavljuje da oni o tome nisu razgovarali!

Na scenu stupaju kragijevački radnici sa svojim pitanjima, uskoro slede i protesti. Stelantis im nudi varijante – dve godine rada po njegovim fabrikama u Evropi, onima koji pristanu po povratku u zemlju zagarantovan je posao u Fijatu, onima kojima to ne odgovara otkaz, sa pripadajućom otpremninom, pretpostavka je – po Zakonu o radu kojim je to regulisano. Radnici Fijata su popizdeli, protestuju, traže otpremninu od 1.000 eura po godini staža, što u nekim slučajevima može da bude i do deset puta više u odnosu na ono što piše u Zakonu – nastavljaju sa protestima, blokiraju puteve – najpre magistralne, zatim autoput, najavljuju pohod na Beograd, Predsedništvo … Pregovore vodi predsednica Vlade Ana Brnabić, naravno bezuspešno … da bi se kasnije oglasio ON, pozvao radnike kod sebe i odmah na startu im rekao da će biti onako kako on kaže i saopštava – 790 eura po godinama staža. Pretstavnici radnika odlaze zadovoljni, nadaju se da će ti cifru prihvatiti i ostali radnici. Slede izjave zahvalnosti zadovoljnih pregovarača – kome, Aleksandru Vučiću, naravno i opet će – naravno na sledećim izborima glasati za njega i njegove, jer on je jedini koji u ovoj zemlji može da ti reši problem, kakve institucije, kakvi sudovi … Niko ne pominje da je on i najodgovorniji zašto je to tako.

Uzgred, u navedenom primeru je prethodno procurela i vest da je ta cifra od 790 eura otpremnine po godini staža bila poznata i pre sastanka sa predsednikom Vučićem, jer su na bai tog podatka u Kragujevcu već počela da se pišu odgovarajuća Rešenja. Ako je to tako, zašto je taj cirkus uopšte bio potreban – nije valjda samo zato da bi se potvrdilo uverenje da samo ON može da reši problem.

A u vezi dogovorene cifre od 790 eura po godini staža – pretpostavka je da će svaki od zaposlenih u godinama pred penzijom opredeliti za tu soluciju umesto da se u tim godinama lomata po svetu, a u najavi je i jedan ozbiljniji problem. Ta dogovorena cifra od 790 eura po godini staža je još uvek znatno veća od formule za izračunavanje otpremnine po Zakonu o radu. Hoće li radnici drugih firmi – oni koji su nedavno otišli u penziju i oni koje to čeka sve to mirno posmatrati. Ili će i oni u protest. I koje će to sve buduće probleme stvarati – i prilike za autoritarno rešavanje problema od strane onog koji u ovoj zemlji jedino može da ih reši. Rekoh na početku – u ovoj zemlji nije u primeni sistem precedentnog prava, ali se ovaj presedan ubuduće teško može izbeći. A zakoni? Ko jebe zakone!

*U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić, 1.7.2022.