Opančar* javlja – Sve je otišlo u Honduras

februar 23, 2021 u rubrici Opančarski dnevnik

Đorđe Balašević i Cvija – Umro je Đorđe Balašević – Jugosloven. I sve je otišlo u Honduras!

“Prate me još od rane mladostit
Tipovi spremni na sve gadosti…
Hej, sve manje tipova ostaje poput nas
Sve drugo odavno je otišlo u Honduras …”

A sećanja naviru – kad smo svuda po svetu putovali sa crvenim pasošem – bez viza, sankcija i mrkih pogleda, kad smo išli na more – naše more, od Poreča do Ulcinja, naše planine – od Triglava do Đevđelije, kad smo igrali fudbal na celom tom prostoru … O tim vremenima je Đole pevao … A onda su iz nekuda, došli neki ljudi i sve to rasturili … i o tim vremenima je Đole pevao …

i svi su ga voleli – svi, sem “tipova spremnih na sve gadosti”. Kako na novosadskom tugovanju reče jedna starija žena – Voleli su ga i Srbi Hrvati, nisu ga voleli ni ustaše ni četnici.

Stižu slike iz Beograda, Zagreba, Novog Sada, Sarajeva, Splita … hiljade ljudi izlazi na ulice i trgove, pevaju Đoletove pesme … i plaču – za Đoletom i nekim davnim vremenima.

Kažu, o pokojniku sve najbolje – u takvim prilikama šalju se telegram saučešća, organizuju komemoracije, drže posmrtna slova … sahrane u aleji zaslužnih građana – za Đoleta ništa, sem onih divnih i spontanih okuplanja, sa pevanjem i plakanjem. Naša vlast ima svoje kriterijume. Neću ovde ni o tim kriterijumima ni o toj vlasti. Nisu ga ni kudili – uvek se nađe onaj ko treba da odradi svoju apanažu. Ovog puta je to bio Šešelj, penzionisani četnički vojvoda.

A onda se pojavljuje Cvija – Neven Cvijanović, novinar zagrebačke redakcije Sport kluba, dopisnik iz Engleske, u ulozi reportera sa sinoćnog gradskog fudbalskog derbija između Liverpula i Evertona. Na Enfildu, stadionu Liverpula, postoji memorijalni kutak – tu navijači tog kluba odaju poštu svojim ljubimcima kojih više nema. Ostavljaju fotografije i predmete koji ih na njih podsećaju, pale sveće, raduju se kad pobede, tuguju kad izgube.

Posle kraće najave o utakmici, Cvija se obratio gledaocima televizije i biranim rečima ih zamolio da mu dozvole da tu, na tom mestu, oda počast čoveku koji je svoju životnu utakmicu izgubio – Đorđu Balaševiću, velikanu naših prostora, čoveku čiju muziku čak i ne morate voleti, ali definitivno morate voleti njega, čoveka koji je uvek znao šta reći u pravom trenutku svima koji su tražili reči utehe “i evo došao sam pred ovaj memorijal Liverpula kako bi se poklonio našem Đorđu Balaševićiu”, a zatim je držeći u jednoj ruci kameru drugom rukom pokušavao po vetru da upali sveću sve dok u tome nije uspeo. Stavio je i jednu Đoletovu fotografiju i time mu ispunio jedan san iz mladosti – želeo je da bude fudbaler. I tako sada Đole počiva među asovima Liverpula.

A reče Cvija i nešto što ima i dublji smisao – i kao što su mi ljudi iz Liverpula to dozvolili, a nisu me pitali zašto navijam za njihovog ljutog protivnika Mančester Junajted, nemojte ni vi – bez obzira za koga navijate.
Da, postoje neke stvari za koje bismo svi morali da navijamo. Cvijo, hvala Ti.

* * *
Jedan drugi, planetarni događaj, se desio juče, a njegovi učesnici, oba junaci, na užas vaskolikog zapadnog sveta, bili su jedan Srbin i jedan Rus. I posle tri sata divovske borbe, onaj naš – a svetski, Novak Đoković, je izašao i kao pobednik. A da užas onih pomenutih bude i veći, Eurosport je sve to morao i da prenosi uživo, uključujući ode izgovorene pobednicima – i one iskrene i one kurtoazne.

Ne znam da li sam više uživao tada ili za vreme borbe. A njih dvojica imaju snage i da hvale jedan drugog i da se međusobno šale. Led je raskravio onaj naš, čak je i Rusa opustio i naterao ga na smeh – Nekada smo se u Monaku više družili, ne dolažiš više na časove. Rus kaže da će mu to vratiti dogodine, a onaj naš uzvraća – dogodine ili za koju godinu. Beskrajno šarmantno sa obe strane, posle stresova koje su nam priredili za vreme borbe.

Onda je Rus ispričao nešto o Novaku od čega će oni na zapadu, koji Novaka večito pretstavljaju u negativnom svetlu, definitivno da popizde. – Bio sam mlad, tada rangiran negde na 500-600. mestu na svetu i sreo sam Novaka, pobednika Vimbldona, koji je za mene bio Bog. Bio sam zbunjen, ne znam ni da li sam ga nešto pitao, ni šta sam ga pitao, a on je prihvatio razgovor sa mnom, davao mi savete, hrabrio me a takav je ostao i danas.

Ovaj događaj su juče uživo u “prim tajmu” gledali milioni gledalaca širom sveta. Nažalost gledaoci RTS-a, javnog servisa u vlasništvu svih građana Srbije, kjoji ga i plaćaju, to nisu mogli da gledaju – zbog Šarenice, koja se nedeljom redovno emituje u tom terminu. Nisu to emitovale ni ostale televizije sa nacionalnom frekvencijom – koja je takođe u vlasništvu svih građana Srbije, tako da su žitelji Surdulice, Vranja, Kuršumlije i mnogih drugih mesta u Srbiji do kojih dopire samo signal RTS-a, za to mogli da čuju jedino u njihovom dnevniku.

Nemojte mi reći kad satnice tv stanica, do kojih one razume se mnogo drže, samo mogu da se menjaju – znamo svi koje su to situacije. Ni da li emitovanje događaja od nacionalnog interesa mora da zavisi od volje kablovskih operatera, pa bili oni Telekomovi ili SBB-ovi – ako ne znate, pitajte one koji znaju. A ako nećete, nije mi vas ni žao, gledajte i dalje samo to što gledate.

Ima nešto što je zajedničko za oba junaka ove priče. Ni Novak ni Đole nisu na spisku onih koji su javno iskazali duboku poklonost prema čoveku koji je nesebično preuzeo na sebe da odlučuje o svim pitanjima u ovoj zemlji. Nisu izjavljivali ono što je ključni kriterijum razlikovanja – niti su izjavljivali da je on zaslužan za sve njihove uspehe, niti su mu predavali osvojena odličja, a takvih ima mnogo – ko će u konkurenciju sa njima, ali nećemo ovde ni o njima – Sve je otišlo u Hoduras, reče pesnik koji više nije među nama.

*U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke. !
Obuješ ih, popenješ se na soliter”
i skočiš sa desetog sprata –
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić, 22.2.2021.