Opančar* priča – Povodom teksta „Ko progura zimu, taj je pobedio“ – Koreni 5.1.2021.

januar 10, 2021 u rubrici Opančarski dnevnik

Odmah da kažem da su i Nova Ekonomija (izvor teksta) i Biljana Stepanović, koja je pretpostavljam i njegov autor, dovoljno respektabilni, da bih ja tu polemisao sa iznetim stavovima – mislim da su profesionalni i krajnje korektni. Ko da polemiše, na primer, sa akontacijom poreza na dobit, kao poreskom kategorijom na snazi u vreme pandemije korona virusa, za vreme kad obveznik tog poreza ne radi odlukom države. Dakle ovde više o nekim mojim iskustvima i nekoj sugestiji, s tim u vezi.

Imao sam tu sreću da kao već zreo poslovni čovek, nekih desetak godina, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, radim u Engleskoj i prva impresija mi je, kad čitam gore pomenuti tekst, koliko se to tamo razlikuje od ovoga ovde. Mi smo, za razliku od njih, jedna maksimalno razvaljena zemlja – u svakom pogledu, i političkom i poslovnom. Nije to počelo sa ovom vlašću, rekao bih da je počelo za vreme Miloševića, jer kad sam se ovde vratio sredinom devedesetih, ja moju zemlju više nisam mogao da prepoznam, pa sam valjda zato potom i otišao u advokaturu.

Najpre o poslovnom ambijentu – makro uslovima u kojima se svaki biznis odvija. Govorim ovde o tzv. malom biznisu – small business, prema kome Englezi imaju ogromno pošiovanje, jer je prema tadašnjim podacima iz tog „malog biznisa“ Engleska ostvarivala 75% svog godišnjeg bruto nacionalnog dohotka, pa su se u skladu sa tim prema tom biznisu i ophodili. U takvom ambijentu, privatna inicijativa – selfemloyment, je maksimalno došla do izražaja, pa je praktično nemoguće naći uslugu koja nije pokrivena.

Ja sam sticajem okolnosti prošao i kroz taj mali, a i onaj veliki biznis, pa najpre par napomena o onom „velikom biznisu.“ Iz Jugoslavije sam tamo otišao za direktora preduzeća osnovanog od strane jedne od dve tada najcveće jugoslovenske spoljnotrgovinske firme. Radili smo sa velikim britanskim firmama BP (nafta), ICI (hemijski kompleks), vojni program (Rols Roys, British Aerospace, Marconi … Tamo smo, razume se, bili registrovani i poslovali po svim uslovima koji su važili i za ostale britanske firme. Za njihove pojmove mi smo bila mala firma sa nekih tridesetak zaposlenih, a snagu nam je davala matična firma iz zemlje sa 36 preuzeća i pretstavništava u svim delovima sveta (preduzeća na zapadu, pretstavništva na istoku). Ja sam pre odlaska u London bio zamenik generalnog direktora za poslovnu koordinaciju te ino mreže.

Već prvog dana po dolasku u London doživeo sam veliko iznenađenjae Kad me je moj finansijski direktor poveo u obližnju Net West banku da tamo otvorim privatni račun i službenici na šalteru rekao da bi „naš novi Managing Director, hteo da otvori račun“, ona je ustala, izvinila se, rekla da to nije njen nivo, pozvala nekog telefonom, sišao je pomonik direktora i odveo nas na kafu u svoju kancelariju. Ja sam iz svoje zemlje otišao sa mesta zamenika generalnog direktora velike firme, ali u njoj takvu čast nisam doživeo.

A kad smo već kod banaka, jedna od poslovnih banaka nam je bila londonska filijala Leumi banke – glavna izraelska banka, tada među deset najvećih u svetu. Dejvid Efrima, managing director, mi je predložio termin za redovne sastanke – svakog prvog ponedeljka u mesecu, imali smo poslovni ručak – on i njegov izvršni direktor, ja i moj finansijski direktor. Kada je odlazio, poklonio mi je monografiju Leumi banke od njenog osnivanja u plišanom povezu – i danas je čuvam.

Toliko o tome, pa vi pokušjte da to uporedite sa poslovnim ambijentom i poslovnim manirima koji vladaju ovde, a kad to kažem prvenstveno mislim na naše još uvek „državne“ firme koje nikako ne stižemo da privatizujemo, jer su to ustvari partijske firme. A priznajem da sam ovo gore napisao i zbog onih koji mi „dobronamerno“ savetuju da ostanem kod „opančarskih“ tema a ne da se petljam u onno što ne razumem.

* * *
Kad su 1992. godine prema Jugoslaviji uvedene sankcije, dobio sam nalog da se vratim u zemlju na „svoje ranije radno mesto.“ Nisam se vratio iz privatnih razloga, a da budem iskren nisam ni želeo – ni „svoje ranije radno mesto“, ni radno mesto generalnog direktora za koje sam bio viđen pre odlaska u London, taman da su mi i to ponudili, mada ne verujem da bi to i učinili, jer su ta mesta već bila zauzeta od nekih novih ljudi sa kojima nisam znao da li bih i mogao da sarađujem.

Da radim poslove koje sam do tada radio nisam ni pokušavao – kako objasniti starim partnerima moj novi status, pa je jedino preostao onaj mali biznis koji mi ovde zovemo privatno preduzetništvo. Već prilikom osnivanja firme naišao sam na nešto toliko praktično što bi samo Englezi mogli da smisle – pronašao sam na internetu agenciju koja se bavi osnivanjem firmi i javio se telefonom. Razgovor je bio kratak – dajte mi adresu na koju možemo da vam pošaljemo upitnik na koji treba da odgovorite. Sa tim ćete doći na razgovor tada i tada u toliko sati – imaćete na raspolaganju pola sata za eventualna pitanja koja želite da postavite, ako prekoračite vreme to se posebno plaća toliko i toliko… Uporedite to sa osnivanjem firmi ovde, posebno u ono vreme pre osnivanja Agencuje za privredne registre, kad je to bilo kod privrednog suda, gde je to trajalo i po šest meseci.

Nisam prekoračio dozvoljeno vreme, firmu sam osnovao istog dana sa sve Rešenjem o registraciji (Certificate of incorporation), sa brdom štampanih praktičnih uputstava, objašnjenja, ilustracija i pisanih i grafičkih, sa svih aspekata – od tehničkih do poreskih, uključujući i pečat firme, pa čak i ram za Certificate of incorporation, koji treba da okačim na vidnom mestu u firmi, ono što bi ovde rekli – i debil bi se snašao.

Sa te strane nije bilo nikakvih problema (pitajte privatne preduzetnike kako je to ovde). Jedini problem je bio – čime se baviti, jer sve je pokriveno, verovatno i zbog te neverovatne lakoće vođenja prvatne firme u „malom biznisu“, to i ovde posebno naglašavam.

A posebno naglašavam i to da nisam ni čuo ni video, da se primena nekog novog propisa dešava „od sutra“. O izmenama propisa vas obaveštavaju sa detaljnim objašnjenjima i to najmanje godinu dana unapred od datuma primene. Uporedite i to sa ovdašnjom praksom oporezivanja (čak i novouvedenim porezima!) pet godina unazad.

Svaka firma mora da ima svog oditora – to je samostalna delatnost, ali zakleti najverniji državni službenik, čovek koji gleda vaše poslovne knjige, vaš najbolji poreski saavetnik i prijatelj. On me je naučio i kako najjednostavnije da vodim poslovne knjige. Priznaju vam u troškove čak i račune iz samoposluge – kafa, piće … ono što se u firmi troši. Ako ste ovde pomislili da biste se sa njim na „naš način“ dogovorili, nemojre to ni pokušavati, jer ćete se suočiti sa posledicama koje stižu onoga „ko je pokušao da prevari vladu njenog kraljevskog visočaanstva“ – kažu da se za ubistvo možete provući i sa 6 godina zatvora, a za utaju poreza ne manje od 13. I sve vam veruju, dok ih jednom ne prevarite.

Ja sam se sa mojim oditorom dogovorio da dolazi jednom mesečno. Prvih par meseci nije imao baš nešto ni da gleda, pa smo razgovarali i o tome šta bih ja mogao da radim, a ono što sam uštedeo od velikog biznisa brzo se topilo.

Onako, više u očaju nego ozbiljno, rekao sam da bih jedino mogao da taksiram – imaju oni pored onih taksija iz filmova i tzv. mini kebs, i upitao ga da li bih imao pravo i time da se bavim. Rekao mi je – imate pravo da se bavite svim poslovima, sem droge, naoružanja i prostitucije i tako sam ja krenuo u taj biznis – tri godine sam taksirao po Londonu i šire. Nije sramota raditi časno bilo koji dozvoljen posao. I to je moje iskustvo – od Managing direktora do taksiste. Priznaćete lepo iskustvo.

* * *

I još o koječemu ponešto.

Budžet je „sveto pismo“. To je za državu i građane najvažnija stvar u godini. Rasprave o budžetu za narednu godinu počinju već polovinom godine, javno – televizija i štampa o tome redovno izveštavaaju. I građani učestvuju u tome, aktivno – smanji porez na životne namirnice, povećaj na viski i cigarete – u zemlji viskija viski skuplji nego kod nas … Nikom ne pada na pamet da u prioritete predlaaže izgradnju nacionalnih stadiona, na primer.

Izvršenje budžeta je pod posebnom pažnjom građana – nema ono „tri hiljade za gospođu, dve hiljade za gospodina“ ili ono – Republici Srpskoj (podrazumeva se Dodikovoj), Kosovu (podrazumeva se Srpskoj listi), Crnoj Gori (podrazumeva se Narodnom frontu) toliko, Kurti toliko, Murti, toliko. Može i tako, ali samo u skladu sa budžetom, a ne kao ono „Sedi Pera ispod duda …“ Vidi seriju tekstova o tome na www.opancar.com

Još važnije je ko o tome odlučuje – i on takođe, samo u skladu sa budžetom. Vidi o tome na primer u tekstu „O konju i budžetu“, opet na gotre pomenutom sajtu.

Skupština (parlament) – pozorište pravih rasprava u kome se teško prepoznaje ko je iz pozicije a ko iz opozicije. Rado sam – utorkom, gledao te prenose.

Premijer – i on se utorkom pojavljuje u parlamentu. Ima svoje striktno određeno vreme. U 13.45 spiker parlamenta (nemaju predsednika) prekida svaku raspravu – ulazi premijer i seda na svoje mesto – pitanja za Prime ministra. To traje do 14.00 takođe striktno. Iznenadili biste se koliko za tih 15 minuta može da se postavi pametnih pitanja i da pametnih odgovora. Zamislite situaciju kad bi premijer ušao u salu sa svojim „šefom“ – kraljicom, a kraljica kaže – ja ću da odgovorim na to pitanje. Monti Pajton bi imao materijala doveka.

Mogao bih sa ovakvim primerima još mnogo toga da kažem, ali odužio sam, pa još samo jedna crtica o poslovnom moralu građana.

Angažovao sam molera da mi okreči stan. Dao mi je pismenu ponudu sa specificiranim cenama. Kad je počeo da radi, primetio sam da je preskočio ostavu, valjda ne veću od pola kvadratna metra. Odgovotio mi je da ti radovi nisu sadržani u specifikaciji. Znate već šta sam poželeo da mu kažem, ali sam rekao – Evo ti 50 funti, premaži i to, a on mi je na to odgovorio – Ser that is against thr law (Gospodine to je protivno zakonu). Morali smo da pravimo aneks ugovora za te dodatne radove.

Možete li da zamislite tu situaciju ovde kod nas. Mi smo svetlosne milje, udaljeni od svega toga. Ništa lakše ne bi bilo nego da Gorana Vesića ili Sinišu Malog pošaljemo na službeni put da to prepišu. Nema vajde. Oni bi prvi to odbili – ne bi posle mogli da „muljaju“. A mulja se, ne zna se ko više – mulja država, a onda i „raja“, šta će drugo.

*U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke!
Obuješ ih, popenješ se na soliter”
i skočiš sa desetog sprata –
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić, 07.01.2021.