(odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA – Drugi deo)

       Godine 1948. došlo je do svađe sa Rusima. Tito nije hteo da sledi Staljina, što mu se mora pripisati kao hrabrost, pa je usledila Rezolucija INFORMBIROA – udruženih zemalja Istočnog bloka, o isključenju Jugoslavije iz tog bloka. Praktično, to je značilo da uskoro sledi okupacija Jugoslavije, kao što se to desilo, čak i mnogo kasnije,  Mađarskoj 1956. i Čehoslovačkoj 1968. godine. Kompletni industrijski objekti preseljavani su iz Srbije ka severu zemlje – najčešće u Sloveniju, da bi se, navodno, sprečila šteta koja bi mogla da nastupi zaposedanjem tih objekata od Rusa. Kao da Rusi – da su došli, ne bi otišli i do Slovenije. Tako je, na primer, nastala danas poznata Tvornica automobila Maribor – TAM, koja je kasnije prodavala kamione Srbiji, a Srbija njoj sirovine i repromaterijal.

       Do okupacije nije došlo, ali je došlo do potpune izolacije, a Tito je to iskoristio za stravičan obračun sa svima onima koji su bili proruski orijentisani, a pod tom kvalifikacijom i sa svima onima koji bi mu makar i potencijalno mogli predstavljati bilo kakvu opoziciju. Na jedno od pustih, kamenitih, nenaseljenih ostrva u Jadranskom moru – nikada nije saopštena ni tačna lokacija tog ostrva, jer ni o tome nije smelo da se priča, deportovane su hiljade ljudi. Među njima i mnogo boraca, heroja prethodnog Narodnooslobodilačkog rata, uglavnom Srba i Crnogoraca. Ljude su, obično noću, kupili i bez ikakvog objašnjenja negde odvodili – ispostavilo se kasnije na Goli otok. Dovoljna je bila bilo čija prijava – nije bilo prethodnih ispitivanja, suđenja. Ispitivali su ih tek tamo na Golom otoku. Strahote tog logora, opisane su u romanu Trn, Antonija Isakovića. Ljudi su leti, po najjačem suncu, na temperaturi i od 50 stepeni Celzijusovih, ne Farenhajtovih, prenosili kamen s jednog mesta na drugo. Zimi, po ledenoj buri – isto to. U međuvremenu – moralno-političko obrazovanje. Da ne bi bilo samoubistava, vezivani su lancima, jer im se ta privilegija nije smela dozvoliti. Većina ih je ipak imala sreću – nikada se nisu vratili. Sahranjivani su bacanjem u more. Oni koji su se vratili – bolje da nisu. Bili su totalno ispranih mozgova, uplašeni i od sopstvene senke, a čitavog života pratio ih je epitet – INFORMBIROVCI, ili skraćeno – IB. Onaj ko je imao taj znak nije mogao ni da se zaposli. Da bi preživeli, radili su svakojake poslove. Imao sam priliku da sretnem neke od tih ljudi. Bilo je među njima i nekada vrlo uglednih – heroja, generala, intelektualaca. To je nešto najtužnije što sam ikad video. Kad se Tito, 1954. godine, izmirio sa Rusima, Goli otok je ukinut, ali ti ljudi nikada nisu rehabilitovani.

Nastaviće se