Privid posredovanja

oktobar 13, 2019 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

Privid posredovanja

Kosovski čvor je pred razrešenjem. Kako? Ne zna se! To verovatno zna samo jedan čovek u ovoj zemlji. Pogodili ste i koji – onaj što ga je pre neki dan posetio Trampov lični izaslanik za Kosovo Grenel i sa njim razgovarao u „četiri oka“, nakon čega je za medije izjavio – „Imali smo ozbiljan, otvoren i idgovoran razgovor i to je sve što imam da kažem.“

E sad, kako to korespondira sa onim što je Patrijarh Irinej samo koji dan pre toga rekao na ceremoniji upriličenoj prilikom uručenja najviših crkvenih odlikovanja – Predsedniku Vučiću Orden Svetog Save Prvog reda, a njegovom generalnom sekretaru Nikoli Selakoviću za odano sasluženje – Orden Svetog Save drugog reda, kako smo iz obrazloženja čuli, za sveukupnu dobrobit koju ovoj zemlji čini, uključujući i očuvanje Kosova, šta god to značilo, to opet samo oni znaju.

Da se ne lažemo, ne može Vučić da sačuva Kosovo i treba mu verovati da je na mukama, jer oni koji su namerili da se to konačno reši – i Evropa i Amerika imaju samo jedan suštinski i glavni uslov – priznanje Kosova kao samostalne džave, što je za onoga ko bi po prirodi stvari to trebao i da potpiše teško prihvatljivo, ne samo zato što je to suprotno ustavu Srbije, već i zato što su on i njegovi pre sedam godina i došli na vlast na krilima politike – Ne damo Kosovo!

I sad je tu teška diplomatija na delu. I Evropa i Amerika znaju da sem Vučića to niko drugi ne bi ni smeo da potpiše, ne zato što on to želi – on bi najviše voleo da to učine „Đilas, Jeremić i Obradović“, a onda da ih on optužuje što su prodali Kosovo, pa da na toj platformi, uz pomoć svojih vernih „mobilnih“ glasača obezbedi dugovečnu vladavinu. I zato Zapad veruje i podržava Vučića kao „snažnog evropskog državnika“ – sve dok se ne završi to sa Kosovom, a onda će da se bave pitanjima demokratskih praava u Srbiji, po sopstvenim merilima – živeo sam tamo nekih desetak godina i znam da ovo ovde nema veze sa onim što oni sprovode kod svoje kuće.

Vučiću bi odgovarao i format zamrznutog konflikta – to je ovo što uz pomoć Evrope imamo već sedam godina, ali se to ne sviđa Trampu i Amerika je rešila da se umeša, jer istini za volju Kosovo i jeste njihov strateški interes. Da nije tako, ne bi oni svojevremeno zatvorili NATO bazu u Avijanu i tamo izgradili bazu Bondstil, koja zaprema malte ne skoro polovinu Kosova.

Objektivno, Trampova „tra(m)pava“ demokratija se u Srbiji nikome ne dopada, jer svi se plaše u šta bi to moglo pretvoriti, a to smo već jednom doživeli. Jedino Šešelj laprda u svom stilu da bi mladi trebali da se pripremaju za novi rat. Međutim, i on sam zna da ovde niko za to nije spreman, pa valjda zato to i priča.

I sad da se vratimo na onu pomenutu tešku diplomatiju. Evropa u želji da ostane u igri, pogotovu sad kad se i Amerika uključila, se konačno opsetila da srpska opozicija bojkotuje parlament, a koji bi to legitimitet eventualne oduke o priznanju Kosova bio ako bi za takvu odluku glasali samo poslanici vladajuće većine uz pomoć neke kvazi opozicije koju predstavljaju Šešelj, Čanak i Čeda Jovanović, pa sada, na samo par meseci pred izbore, šalje svoje emisare da posreduju u razgovorima sa opozicijom, kao da postojeći izborni ambijent može da se promeni u tako kratkom vremenu.

U prilog ove tvrdnje dovoljno je navesti samo dva njsvežija primera. Svi se slažu da treba ukinuti funkcionersku kampanju – ovi iz vlasti to čak predlažu i kao zaključak, a Vučić na povratku iz Ujedinjenih nacija direktno iz aviona ide u noćnu posetu beogradskim „đubretarima“ – ćistim i doteranim kao da rade u kancelariji i nosi im burek kao „noćni doručak“.

I drugi primer – svi znaju da su za izbornu kampanju najvažniji mediji, slažu se da su oni pod kontrolom vladajuće partije, nude i tu zaključak o ravnopravnoj zastupljenosti u medijima, a danas, na svečanosti povodom otvaranja vetro parka u Kovinu, reporterima N1 i El Džazire, zabranjen pristup. Navodno, u pitanju je privatni posed investitora iz Abu Dabija, on ne želi prisustvo tih medija. Jedino se Vučić, kao najhrabriji, „usudio“ da izađe pred zabranjene i u totalno ironičnom, a ozbiljnom stilu, objasnio ovima da on tu ne može ništa da uradi – u zemlji u kojoj je on predsednik, strani investitor krši direktne domaće propise o zabrani diskriminacije medija, a on tu ne može ništa da uradi!

Da je Evropska unija htela nešto stvarno da učini od ove posredničke misije ona ne bi kao posrednike u pregovorima poslala bivše članove evropskog parlamenta Kukana i Flekenštajna i ne bi odabrala da pregovorima predsedavaju osobe koje su i najveći krivci za bojkot skupštine – ptredsednica Maja Gojković i potpredsednik Vladimir Marinković, već bi preuzela ulogu medijatora i prihvatila posredništvo punog kapaciteta, tretirajući ravnopravno obe strane u sukobu, pa u tom smislu najpre sa njima razgovarala odvojeno, a tek potom i u plenumu, a ne da u ulozi posmatrača pasivno sluša prepucavanje sukobljenih strana koje ničemu ne vodi. U pravu su predsetavnici najvećeg opozicionog bloka, Saveza za Srbiju, što su odbili fa učestvuju u takvom posredovanju koje može imati za cilj samo davanje alibija legitimitetu Skupštine koja treba da donese po svemu sudeći već projektovane odluke.

Dragiša Čolić, 12.10.2019.