Čuh pre neki dan na televiziji Predsednika Vlade Ivicu Dačića. Objašnjava naciji zašto Đilas, gradonačelnik Beograda, mora da bude smenjen – Ne mogu on i njegovi iz DS-a da nas napadaju u Skupštini Srbije, gde su u opoziciji, a da očekuje od nas – SPS-a, podršku u gradu, gde zajedno činimo koalicionu većinu – To je protivprirodni blud!, reče Predsednik Vlade.

       Proizilazi da ako smo mi – SPS, u koaliciji sa DS-om u Beogradu i tamo činimo vlast – a lokalni izbori su održani pre potonjih parlamentarnih izbora na Republičkom nivou, odlučili da na republičkom nivou formiramo koaliciju sa SNS-om, a ne sa DS-om, sa kojima smo do tada bili u koaliciji, i time tu stranku ostavili u opoziciji, da oni tu – u republičkom parlamentu, moraju da budu dobri, da slušaju i ne napadaju nas na vlasti, jer ćemo im u protivnom – za kaznu, otkazati koaliciju i u Beogradu, pa će oni i tamo pasti sa vlasti!

       To i takvi rezoni jesu suština našeg poimanja parlamentarizma i sprovođenja političkog sistema u praksi i Gospodin Dačić je to lepo smislio i još lepše rekao. A pošto se to uklapa i u opštu klimu i pretenzije SNS-a da zavlada na svim nivoima vlasti, on će za takvu pretnju, pre ili posle, dobiti i njihovu saglasnost i u Beogradu će doći do promene vlasti. Irelevantno je pritom kako sadašnja vlast u Beogradu funkcioniše. Možda je to čak i dobro. Može svakako i bolje, ali to nije poenta ovog napisa iz prostog razloga što gospodin Dačić te trazloge i ne pominje. Poenta je, opet po gospodinu Dačiću, u poslušnosti – ili ćete prestati da nas napadate u republičkom parlamentu ili ćete otići sa vlasti u Beogradu!

       Gospodin Dačić je završio studije na Fakultetu političkih nauka Beogradskog univerziteta. Kažu da je bio jedan od najboljih studenata. Ja nisam studirao političke nauke, ali sam desetak godina živeo u Engleskoj – zemlji izvornog parlamentarizma, pa sam o sličnoj temi u svojoj knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA napisao sledeće:

       „Suština parlamentarne demokratije na Zapadu upravo je u tome. Niko se na poziciji vlasti ne oseća toliko sigurnim da može da radi šta hoće i kako hoće. Opozicija mu dahće za vratom i prati svaki njegov potez, uvek spremna da preuzme vlast. Možda to kako vlast vodi zemlju nije ni loše, rezultati su dobri na svim poljima, ali može i bolje – opozicija to dokazuje i preuzima vlast”.

       U tome je suština, a ne u pretnjama i ucenama. Pritom, a to je i najvažnije, uvek postoji prećutni consensus, o zajedničkim – nacionalnim, interesima koji se podrazumevaju. Ako se oni prenebregnu, birači će to surovo kazniti na narednim izborima. Prevedeno na postojeću situaciju u Beogradu, rušenjem sadašnje vlasti, nova vlast preuzima i veliku odgovornost – da građanima Beograda bude bolje nego što je sada, pri čemu treba imati u vidu da Beograd nije Zaječar. A ako je o sadašnjem gradonačelniku reč, on je na prethodnim izborima izabran sa prilično ubedljivom većinom. Dosta se toga, doduše, u međuvremenu promenilo i kod onih koji su prethodno glasali za DS i kod onih koji će (sada) glasati za SNS (ne verujem da će tu SPS i ostali članovi buduće koalicije  igrati neku značajnu ulogu). No, to kod nas nije ni važno. Na vlasti je SNS. To je politička realnost, a naš narod voli da navija za pobednika, tako da to i neće biti neki kriterijum. Kriterijum će biti stvarni rezultati koji će se posle smene vlasti u Beogradu tek videti. Toga treba da bude svestan i SNS, pa bi bilo za preporuku da njihov sadašnji partijski lider skrene na to pažnju svojim mlađanim jurišnicima, jer ovo nije ni Severna Koreja ni Kina iz vremena Mao Ce Tunga, pa parole tipa – On je i najpametniji i najlepši pa je opšte poznato da ga narod i najviše voli, mogu samo da budu kontraproduktivne.

 DC, 12.09.2013.