RASPLET II (Odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA – Šesti deo) Nastavak 10

2 januara, 2015 u rubrici O opančarima i opancima

       Danas sam u „Poligrafu”, u kom je gostovala Rada Trajković, predsednik Srpskog nacionalnog veća za Kosovo i, koliko sam razumeo, još uvek žiteljka Kosova (mada se sećam da je svojevremeno bila neka priča, po kojoj je ona iz fondova za Kosovo potrošila silne pare za uređenje svog beogradskog stana), čuo da njih na Kosovu niko niti pita niti informiše o pregovorima o Kosovu. Zatim, da im je za nedeljne kosovske izbore iz Beograda „savetovano“ da na njima ne učestvuju kako tamošnjoj vlasti ne bi davali legitimet, da su Srbi to uglavnom i poslušali, ali da je rezultat toga  pobeda Albanaca u dve opštine gde su Srbi do tada imali većinu – Novo Brdo i Štrpci, te da se tako prekida geografska komunikacija sa ostalim srpskim enklavama, a najstrašnije od svega je to što se u toj istoj emisiji čulo da je izvesni Dončić – koordinator za Klinu, koga je Vlada na to mesto postavila, pretio da bi oni Srbi koji izađu na izbore trebalo da budu kažnjeni smrtnom kaznom!

       Nije problem pomenuti koordinator. Takvih će uvek biti, svuda. Problem su oni koji su tu individuu postavili na takvo mesto. Kadrovska politika mediokriteta. O tome je ovde reč. A ima toga i u knjizi.

       Neću više o tome. Dosta je bilo i o opančarima i o opancima. O tome neka vode brigu oni koji su na vlasti i oni koji pretenduju da tu budu. Hoću da ovo pisanje završim sa nečim lepim.

* * *

       Među mojim prijateljima – privatnim i poslovnim, rodbinom, širom i užom, koji podolaziše odsvuda, ima ih svih mogućih fela i naravno da svi ne mislimo isto. Moj kum Branko Marković i dalje čita „Politiku“, sluša RTS i pije špricere iako su mu lekari savetovali da pređe na surutku, kažu to je dobro ne samo za dijetu već i za jetru. Ja pokušavam da delujem na njega, pa mu, kad krenemo kod njih da igramo karte, umesto vina ponesem flašu surutke – iz svojih zaliha (i meni je isto savetovano). Međutim, sudeći po njegovom gabaritu, nešto baš i ne primećujem razliku, pa mi je tu nešto sumnjivo. A i uhvatila ga kuma da je posle dijetalnog obroka, koji mu je ona prepisala, otišao u pekaru iza ćoška i tamo drmnuo 300 grama bureka sa sirom. Svašta! Takvima ne vredi ni pričati. Da, uz sve to, još i navija za „Partizan“!

       Jednom godišnje se okupljamo – za Svetog Jovana kod njih na slavi. Tu obavezno jedni drugima izdelimo komplimente – baš lepo izgledate, ništa se niste promenili, pa tako godinama! Braca mirno sedi i pije svoje piće. „Ni ti se nisi promenio“, kažem mu! „Vraga nije“, demantuje to odmah njegova supruga Mira. „Ma, ne misle ljudi na te stvari“, pogleda je Braca, „pričamo nešto drugo.“ Najbolje viceve priča Vule. Bio je svojevremeno šef kabineta generalnog direktora JAT-a, lomatao se po svetu, pa sad, kad se seti toga, ne sme ni tramvajem da se vozi. Posttraumatski sindrom, objašnjava stručno Duša, kumina snaja. Raša je najveseliji. Priča uvek isto i – uvek zanimljivo. Tu je i Okuka, poznati fudbalski trener, iako mislim da je bio bolji kao fudbaler dok je igrao za Velež: on po desnom krilu, Vladić po levoj strani (polutka), Bajević, princ od Neretve, po sredini. Marić na golu. Vraga su klubovi velike četvorke („Zvezda“, „Partizan“, „Dinamo“ i, „Hajduk“), mogli da računaju na bodove iz Mostara. Pitam ja Okuku, trenera: „Meni tu nešto nije jasno. Rnić, kod Đukića, trenera „Partizana“, nema mesta u timu – po levom beku igra neko drugi. Onda Đukić, ode za trenera reprezentacije i odmah pozove Rnića za levog beka kao najbolje rešenje za tu poziciju. Uz to, predsednik Fudbalskog saveza Karadžić, takođe partizanovac! Tu mi je nešto sumnjivo!“ „I meni“, odgovori Okuka. I tako se siti ispričamo o fudbalu. Domaćin Branko Marković, okoreli partizanovac, ubrzo razjasni stvar: „Pa najbolji smo na svim pozicijama!“ „Ti ćuti“, kažem mu, „tužiću te kod žene ne samo da si jeo burek, nego i da pušiš krišom, iako kažeš da si ostavio pušenje.“

       Kakvi selektori, takva i reprezentacija. Uzgred, setih se i jednog vica.

       Pita učiteljica Pericu: „Šta je tvoj tata po zanimanju?“ A Perica kaže: „Moj tata je muška striptizeta u klubu za homoseksualce i igra go pred drugim muškarcima. Ponekad, kad mu dobro plate, uzme sobu u jeftinom motelu, pa spava s njima.“ Učiteljica u šoku izvede Pericu iz učionice i upita ga: „Perice, nije valjda to istina?“ A Perica joj kaže: „Nije. Moj tata igra fudbal za reprezentaciju Srbije, ali me je bilo sramota da to priznam pred svom decom.“

       Od svih pomenutih najbolja je kuma Dragana Marković, zvana Pana (na poljskom  gospođa). Ostalo joj je to još iz vremena dok su živeli u Varšavi. Prvo, zato što odlično sprema, drugo što nas sve trpi. A zna da priča i viceve. Ima onaj svoj omiljeni, nešto na bazi „… a šta te se tiče moje …. “ Ne smem dalje. Prvo, nije baš za u knjigu, a drugo optužiće me da sam joj ukrao vic. Ona je carica, mada slabo igra kanastu. Ono za vic bi mi možda i oprostila, a ovo za kanastu sigurno neće. Prošle godine sam se, da izvinite, bio ukočio, pa sam falio na slavi. Ona je odmah lansirala priču da sam se povredio na tenisu, što je, naravno, kod prisutnih dama izazvalo zavidnu pozornost: „I ju! Pa zar on još uvek igra tenis!“

       Imam i jednog bliskog rođaka po ženinoj liniji – Blažo Dedović, odnedavno Blažević. Izbegao je sa Kosova sa celom familijom. Na prethodnim izborima popio koju, ušao na glasačko mesto i sa vrata povikao: „Gde se ovde glasa za Koštunicu!“ A divan čovek! A ono Blažević mu nije ženino prezime koje je pridodao svom. To mu je ostalo slučajno. Pravili mi roštilj u mojoj   vikendici na Bukulji, pa se zapričali. Tu nas i sunce uhvatilo, a izgleda da se i pivo bilo ugrejalo, pa niko nije ni primetio kad smo od onog Dedović prešli na Blažević i tako mu to i ostalo. Sad ga svi tako i zovu.

       I Milan Jokić, prijatelj po tazbini, car je – zajebō je kompletnu medicinu, kao nauku. Bio je u svoje vreme direktor jedne industrijske firme, radio sa Rusima, pa mu iz tog perioda ostala sjebana jetra. Kasnije je imao i infarkt, i to žestok. Potom mu i šećer i holesterol i trigliceridi, sve otišlo preko 20! On to uopšte ne jebava, evo već punih dvadeset godina. I dalje jede pečeno pile za doručak, pasulj sa suvim rebrima za ručak, a za večeru obično uzme 15 ćevapa sa kajmakom, u lepinji. Kad ga žena natera da povremeno vidi laboratorijske rezultate o svom zdravstvenom stanju, lekari obavezno pitaju da li je taj čovek još uvek živ. Naravno, i dalje više voli duplu ljutu od kozje surutke koju mu preporučujemo za jetru. Doduše, ima tu malo i onoga – sporo pamti, brzo zaboravlja, ali to je najlepša bolest – ništa ne boli i sve ti novo i interesantno. Slatko da se ispričate.

       Moja tašta Nada, zvana Rozalinda (po istoimenoj španskoj seriji), pravi najbolje palačinke. Sve kazuje da su ona i Slavica, supruga pominjanog Blaževića, koja pravi najbolju sarmu, glavni krivci što i ja imam masnu jetru. I moja svastika Slava Bojović, udata Josipović, ima probleme sa dijetom, iako posti veći deo godine. Tu mi je nešto sumnjivo, mora da i ona jede krišom da je Novak ne vidi – naveo sam već takav slučaj mog kuma Branka Markovića. Sumnju pojačava i to što ona to ne zove dijetom već postom, tako da su u njen slučaj upleteni i versko-religiozni razlozi, pa je verovatno to i razlog što mora stalno da se ispoveda.

       Tetka Diku sam već pominjao. Ni ona ne zaostaje za njima. Kod nje ručak ne može da omane – svinjetina sa prženim krompirom. Da, i supa. Bez toga ne može. Ona je i nesporni pater familijas i portparol ove familije. Ako tokom dana ne stignete da svima prijavite svoje kretanje i šta spremate za ručak – da li si stavila deci i supu za ručak, dovoljno je da nju obavestite. A ako ni to ne stignete, ona će i sama to ustanoviti i dalje obavestiti ostale. Kad pođe u goste, nosi sa sobom, za svaki slučaj, svoju supu u plastičnoj flaši od vode (neću da kažem koje zbog neplaćenog reklamiranja). Tu već nastaju problemi s tajmingom – ručak mora da bude u podne (plus minus – pola sata), a deca, ova današnja (naročito ona malo poodrasla), u to vreme spavaju. U skladu sa tim, mora da bude i večera – pre serija. „Gde si Dike“, zove je Gaga telefonom. „Evo bila sam kod Blaževića, pa žurim – Aki se danas udaje.“ „Ko se, bre, udaje! Da nije Anđela! Što nisu javili?“ „Ma, ne ona, Aki iz serije o Sulejmanu Velikom.“ Tu Gaga odahnu – dobro je, sa Anđelom je sve u redu.

      Često idemo na Zlatibor. Tamo smo stekli divne prijatelje – porodicu Žunić. Goca je najbolja gazdarica, a njen suprug Pera je car. Uvek ga, kad je kod kuće, možete naći na istom mestu – leži na svom dvosedu, gleda televiziju i igra sportsku prognozu. Jedino mu ne valja što navija za „Partizan“. Imali smo i neprijatnih reči oko toga. On je šef recepcije u „Kraljevim konacima“, a nije hteo da primi rezervaciju za smeštaj fudbalera Donjeg Srema čije sam pripreme hteo tamo da organizujem, a sve zbog njihove pobede nad „Partizanom“. Šta su mu ti ljudi krivi! Nije pomogla ni intervencija njegovog brata Dragana, poznatog ribolovca na pastrmke sa Zlatarskog jezera, takođe partizanovca.

       Na moru smo letos stekli nove prijatelje – prijatelje sa ponte. Crnogorce, Bosance, Makedonce. Družili smo se ko nekad. Jedino sam bio ljut na malu Kiki – Bosanku. Ne zna još ni da priča, a čim je stigla poterala me je ispod smokve gde sam se bio ukotvio. Ali oprostio sam joj. Ko da odoli kad se pojavi na plaži onako napirlitana sa šarenim šeširićem. Ona je bila  najveća šarmerka na ponti. Šta će tek biti iduće godine kad prohoda. Nadam se da ćemo se sledeće godine ponovo tamo sresti. A svih nas ne bi tamo bilo da nije Dobrote i jedne prelepe vile i u njoj divne porodica Zvicer.

       Nacionalna, a još manje politička pripadnost ovih ljudi me ne interesuje, jer prijatelje ne biram po tome već po pameti. Ima među njima i pomalo šašavih, ali ja ih i takve volim, valjda zato što sam i ja šašav.

BELEŠKA O AUTORU

       Ovi mlađi bi rekli – opičen! Već četrdesetak godina, u najboljim godinama (vrti drugi krug). Rođen u Beogradu, na Banovom brdu. Zanimanje (sadašnje) advokat. Neki kažu, čak i dobar.

       Životne devize:

  • Život je dvosmerna ulica – koliko od Kragujevca do Beograda, toliko od Beograda do Kragujevca (u savremenoj terminologiji poznato kao „teorija reciprociteta“).
  • Život je sličan vožnji kola – uputno je da koristiš svih pet brzina, uključujući i rikverc, kad zatreba (ovo sam ja sam smislio, niko mi nije pomagao!).
  • Bolje biti lud nego zbunjen (iz drevne priče o ludom i zbunjenom).
  • Voli za ručkom da otvori flašu dobrog vina. Dve mu je mnogo.
  • Zadovoljan – čitavog života imao za flašu vina (dobrog).
  • Ima decu. I unuke. Voli ih sve, ali ne živi njihov život, jer i oni imaju pravo na svoj. A važi i obrnuto, jer – u skadu sa novim sistemom vrednosti, kad-tad dolazi ono  „Menjam šlogiranog dedu za neku drugu nepokretnost.“
  • Bogat. Ima Gagu (oči boje lavande). Mnogo je voli. I ona je advokat, pa tako prvi put u životu obožava svog šefa. Pristala je, čak, dobrovoljno, i da bude recenzent ove knjige (Bolje da ja vidim šta ova budala piše. Omaći će mu se nešto –politički!).
  • Omiljena pesma – Oči boje lavande (opet!).

NAPOMENA AUTORA

       Ako za ovu knjigu dobijem NIN-ovu nagradu, odričem se novčanog dela – na ravnopravne delove, u korist zaposlenih u Narodnoj banci Srbije, koji i dalje o trošku poreskih obveznika letuju u Vrnjačkoj Banji i u korist sindikata javnih preduzeća, koji takođe o našem trošku redovno održavaju zabavno-rekreativne aktivnosti po Zlatiboru i ostalim planinama. Njih, očigledno, još niko nije obavestio da je komunizam ukinut. Solidarišem se s njima i po pitanju podele akcija javnih preduzeća – što da ih dele sa ostalom rajom, kad je obrnuto lepše.

       Plakete se ne odričem – čuvaću je za uspomenu na vreme kad sam čitao NIN.

Nema više – kraj

* * *

       Knjigu O OPANČARIMA I OPANCIMA možete poručiti i pouzećem – vidi link KONTAKT I PRODAJA.