RASPLET II (Odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA – Šesti deo) Nastavak 9

1 januara, 2015 u rubrici O opančarima i opancima

       A kad je o kontroverznima reč, moram da pomenem i Milana St. Protića, ne zbog njega samog već zbog nekih diskutabilnih stavova koje ortodoksno zastupa. Nije on kontroverzan u smislu kako se to obično koristi uz pominjanje novokomponovanih tajkuna i sličnih. Naprotiv, pre bi se reklo da odaje utisak časnog i poštenog čoveka koji raspolaže velikim intelektualnim kapacitetima, a bavi se istorijom.

       Nemam ja ništa protiv istorije kao nauke, treba i time neko da se bavi, ali takvi kao on kad se, opravdano ili neopravdano, dohvate nekog konkretnog posla, obično kao on i prođu. Milan St. Protić je za svoje petooktobarske zasluge najpre dobio funkciju gradonačelnika Beograda, koju očito nije znao da obavlja jer, ispostavilo se, za to nije dovoljno samo obično laprdanje, pa je brže-bolje pobegao sa tog radnog mesta, postavši tako svojevrsni rekorder u dužini obavljanja javne funkcije.

       Potom je probao da bude i ambasador u SAD-u, ali je i tu slično prošao, pa je tako uspeo da obori i prethodno pomenuti, svoj sopstveni rekord. Pokušao je da se vadi unošenjem nekih ruralnih elemenata u obavljanje pomenutih funkcija, ali je time samo dokazao pogrešnost teze da se gradonačelnikom, ministrom ili bilo kojom ozbiljnom funkcijom, ne može baviti neko kome je to prvi posao u životu, a kad je reč o drugom slučaju, uz to, i da je posao ambasadora jedna značajna državna funkcija koju ne mogu da obavljaju istoričari, ginekolozi, pisci i njima slični. Sa tog aspekta uloga Milana St. Protića je veoma značajna. Čuvenog je (St. soja), a nesoj! Piči neki svoj ruralni stil – Vladane(!), ko ga je slušao zna o čemu govorim.

       No, da se vratim na ono zbog čega i pišem o Milanu St. Protiću. Taj čovek, kad se pomenu komunisti, doživi stres, što se da jasno videti, jer mu krv udari u glavu i sav se izobliči. Da li su komunisti njemu lično nešto učinili, ne znam, no ako i jesu, on kao istoričar ne bi smeo tako da reaguje, jer u protivnom ko će verovati u njegov istorijski opus, a oni valjda zato i pišu. Eto, ja obaveštavam svoje čitaoce da sam bio član Saveza komunista, da mi to nije baš mnogo pomoglo ni kad sam sticao (zavidnu) poslovnu karijeru, ni kad su me odatle na nezavidan način makli. O sebi neću više, bolji ćete utisak steći ako pročitate ovu knjigu, ali se sa mnogima od ovih današnjih ne bih menjao, uključujući i ovde pominjanog Milana St. Protića i slične, naročito.

       Tu ubrajam i Vuka Draškovića, zbog koga sam ovo pisanije i izvadio iz bunkera. Taj čovek je sebe promovisao u četničkog rodonačelnika, negirajući partizane i njihovu borbu protiv fašizma. To je velika tema i ja, razume se, ne bih na ovom mestu više o tome, jer bi mi neko mogao zameriti da se i ja bavim istorijom, kao ovi ovde pomenuti. Poručio bih samo gospodinu Draškoviću da kad bi nekome, u vreme komunizma, palo na pamet da, kao on i njegovi, prave svake godine bahanalije na Ravnoj gori, on ne bi mogao i dalje da bude član SK, a biti član pa ne biti je bilo daleko gore nego da to nisi nikad ni bio. Daleko od toga da je sve bilo idealno – i to možete videti iz moje knjige, ali mnoge stvari su bile bolje nego danas. Uostalom, gospodin Drašković je, ako se dobro sećam, u drugoj polovini sedamdesetih prošlog veka bio dopisnik „Politike“ iz Lusake, pa bih mu postavio sledeće pitanje – ako je i tada bio iste ideologije kao i sada, dakle četničke, kako je mogao da ode u Zambiju i to kao dopisnik „Politike“? Pre će biti da se i tada folirao, kao i sada. A ako je to tako moglo, nije li to onda dokaz da su i politički neistomišljenici, ako pošteno rade svoj posao, mogli da se zaposle, rade i stručno dokazuju. Teže nego oni drugi, ali manje teško nego danas u stranački izdeljenim javnim preduzećima, ministarstvima i državnim organima, što sve, naravno, nema veze sa gospodinom Draškovićem i poslom koji je obavljao u ono vreme.

Nastaviće se