A kad je o Borisu i njegovima reč – nema šansi da više za njih glasam, a boga mi, kako čujem, ni oni koje znam. Za koji đavo smo glasali za njega? Šta njemu  (nama, baš me briga za njega) znači onih 25 odsto glasova koje smo mu dali? Šta se promenilo u odnosu na prethodnu Vladu? Sećam se pretprošlih izbora. Voja i njegovi dobili oko 25 odsto, Borisovi oko 13 odsto. I  otišli Borisovi (bolje rečeno Zoranovi). I treba! To su pravila igre. Na prošlim izborima obrnuto: Voja, sa sve Veljom i ostalim narodnjacima – petnaestak posto (daj bože, da bi Voja sam, i  census od pet odsto prešao). Boris – 25 odsto. Čedu da ne brojimo. Pa ni Dinkića, koji bi takođe, ako je ono što priča da jeste, morao da bude na istoj strani. I šta se dešava. Ostali Vojini – sa onih njegovih 5–6 odsto glasova na svim ključnim pozicijama! A on (Voja), dokazani borac za nacionalnu stvar (neki kažu i nacionalista) postavlja Nikitovića – Crnogorca, u svom Kabinetu za savetnika za nacionalnu bezbednost, čuvenog, već pominjanog advokata Božovića – Crnogorca, za generalnog inspektora policije Radeta Bulatovića – Crnogorca, za šefa BIA-e, koji će tu, doduše, ostati samo dok Boris u ostatku države ne nađe nekog ko bi mogao da ga zameni,  a ovaj ga traži još uvek! Jočića, ministra policije, neću ni da pominjem – njega je dovoljna muka snašla i bez ove moje knjige. Bilo kako bilo, na svim ključnim pozicijama „za one stvari“, ključne za nacionalnu bezbednost,  našli se Crnogorci, pa je tako ta služba postala nacionalna, taman koliko i nekadašnja Dinkićeva Nacionalna banka – dok je nisu prodali. Osetio valjda i Voja kud to može da odvede, pa pokušava da za šefa BIA-e postavi svoju suprugu Zoricu. Ona samo ćuti, kako i dolikuje toj funkciji za koju je konkurisala, jer Voja je preuzeo funkciju promotera. Može ona to, kad je mogla mene ovako da uškopi, može i druge.

       Ali, u tome i jeste problem. Za koga da glasam? Po programu, onom šta priča i kako priča, glasao bih za Čedu, bez dileme. Taj mali je fenomenalan. Ko bi onako harizmatično mogao da nastupa na javnim skupovima, pa makar to bilo i pozorište. Tu je i Vesna Pešić, a ja bih rado bio njen politički sledbenik. Vidim tu i mog kolegu Rajka Danilovića, onako razbarušenog – dopada mi se njegov stil. Bolje da sedi tu, onako bez interesa ali s integritetom, nego da se sa gore pomenutima gure u organe Komore. Međutim, nisu to konji sa kojima se dobija trka – čak ni Čeda koga sam ovako opisao. Ne znam zašto, ali je tako. Treba da nađu nekog drugog. Ima o tome nečega i u knjizi, a povodom Margaret Tačer, Džona Mejdžora i Konzervativne stranke u Velikoj Britaniji.

* * *

       I naravno, pošto će izborna kampanja biti krajnje patriotska, unapred se znaju i pobednici. Ako nije tako, zašto se koalicioni partneri toliko svađaju oko datuma izbora. Važnije je to i od samog Ustava. Onog istog koji smo nedavno na referendumu doneli, kao pitanje svih pitanja i gde smo se isto tako delili na patriote i izdajnike. E, sad oni koji su ga i doneli ne mogu da protumače šta znači formulacija „do kraja godine“, pa je za to potrebno posebno tumačenje. Naravno, tumačenje će opet oni da daju. Pošto već dve godine nemamo Ustavni sud, a Slobodan Vučetić koji ga zamenjuje treba da stavlja kupus, tumačenje će dati Odbor za ustavna pitanja – većinom glasova! Ne mora biti pravno, ali je demokratski! I sad građanstvo s nestrpljenjem očekuje odgovor na tako složeno pravno pitanje. Zasenilo je to ovih dana i pitanje samog Kosova. Jednostavno, ako izbori budu posle odluke o Kosovu, patriotski zanos će biti žešći – „Trst je naš!“, „Pela – džukela!“, pa se i pobednici na izborima znaju. I obrnuto.

Nastaviće se