Popovi su povlašćena kasta. Oni imaju pravo da se mešaju i u dodelu TV i radio frekvencija, što bi moglo biti u redu, ukoliko bih i ja imao pravo da se mešam u njihove crkvene stvari, gde spada i pravo da budu pedofili. Ako to ipak dođe do ovozemaljskog suda, pokrenuće se sav državni aparat da se Pahomije i Ilarion izbave. Ko jebe nezavisno sudstvo, kad je sveštenstvo u pitanju, jer to je prvorazredni nacionalni interes. Ko ga je odredio – Voja i Boris!  Zašto sumnjam na njih dvojicu? Ja ne verujem da je u slučaju Pahomija kompletan Opštinski sud u Vranju, pa potom i onaj u Nišu, pa zatim Okružni sud u Nišu, pa Vrhovni sud Srbije u sporu Deca protiv Pahomija, bio na strani Pahomija. To je mogao biti samo neko ko je jači od „nezavisnog sudstva kao jednog od tri osnovna postulata vlasti“. Ako nije tako, neka mi to objasni neko od pomenute dvojice – lično. Neću ni njihove portparole. Rumenka sam već pomenuo, a ni onog što je iznajmio avion, okačio parolu – Ja te volim, Milice – pa tako leteo duž Braničevskog okruga i prosio svoju buduću. Uostalom on, Srđan Đurić (o njemu je reč),  ne bi ni pričao sa mnom. Nisam mu na nivou. On komunicira direktno sa Bušom i takvima. Rekao mu Voja, jer on nema vremena. Zauzet je aktuelnijim stvarima – priprema govor za predstojeću, jubilarnu proslavu Prvog srpskog ustanka. I to mi nije jasno. Ko njima, takvima kakvi su, dade pravo da prisvajaju i Karađorđa i Miloša i sve što je u ovoj zemlji vredelo. Da su ti velikani i oni koji su potom za njima dolazili bili ko ovi ovde pomenuti, mi bi već ponovo bili pod Turcima.

* * *

       Dakle, stajalo je to što sam davno napisao u „bunkeru“, što bi se moderno reklo, sve dok neki dan ne čuh Draškovića, u „Poligrafu“ na B92. Izdao je novu knjigu. Napisao svoju istinu o onome što se dešavalo. I treba, on je jedan od najznačajnijih učesnika tih događanja. I to tipičan. Balkanski tipičan. U početku, pozitivan i neverovatno popularan. Kasnije, kad je došlo vreme naplate, sve je pogubio – zbog naplate. I to da razumem, nije ni prvi ni poslednji, većina ih je  ispala takva. Sedi, piši knjige, neka tvoju istinu čita ko u nju na tvoju časnu reč veruje, istorija će reći šta je šta i ko je ko. Ali nemoj da siluješ istoriju, bar još dok smo živi i dok nas sećanje služi. I da tražiš da ti verujemo, samo zato što ti to tako kažeš – baš tako odgovori Drašković na direktno pitanje voditelja! Imaš pravo i da reklamiraš svoju knjigu, ali plati pa je reklamiraj, tamo gde se to radi. A ta emisija u kojoj si gostovao nije ekonomsko-propagandnog karaktera.

       E sad, kakve to veze ima sa mojim zapisima od pre više od sedam godina. Ima! Gospodin Drašković se ponaša kao autor stvorenog dela kome su „neki“ to delo oteli i upropastili. „Da sam znao kakva će žetva biti, ne bih ni zrna posejao“, reče imenovani u pomenutoj emisiji. A to jednostavno ne odgovara onome što sam tada zapisao. Prvo, gospodin Drašković je direktni krivac za lidersku ulogu Vojislava Koštunice na političkoj sceni Srbije. I drugo, on je u onoj svrgnutoj vlasti do juče bio istaknuta politička figura, čak i inkognito, posle potpunog kraha njegove partije na poslednjim izborima. I bojim se da bi opet, kad bi mu neko to ponudio, prihvatio sličnu ili manju ulogu, da bi potom, opet, to opisivao svojom istinom.

* * *

       Ispašće da meni niko nije dobar. To bi me iskreno pogodilo. Ne, o onim drugima jednostavno nisam pisao. Cenim briljantni um i britkost Nenada Čanka, iako ga bije glas da je autonomaš. Ko da živi zajedno sa Veljom. Od nas i našeg patriotizma i junaštva svi pobegoše, čak i Crnogorci. To je isto kao kad bi te neko terao da čitavog života živiš u braku sa ludom ženom, odnosno mužem, svejedno. Obožavam Teofila Pančića, koga onaj okrugloglavi urednik „Presa“ zove Tovilo, Nadeždu Milenković iz „Vremena“ koja pre neki dan u „Utisku nedelje“ u maloj polemici sa Oljom Bećković na opasku da se „Domovina brani lepotom“ uzvrati „da je ona tu falila.“ Da se Olja Bećković ne oseti zapostavljenom, i ona tu spada.

       Što se njenog oca, akademika Bećkovića tiče, od kako nosi kačket i druži se sa Vojom, ne brojim ga u već pomenute. A i postao je akademik u pogrešno vreme. Kako da ga sad izdvojim iz društva Koste Ćavoškog (Čavoškog?), takođe akademika. Ovaj poslednji ne zna ni kako se zove. Č, kao čaša ili Ć, kao ćuran, a patriota „do jaja“. Da se vratim na Matiju. Nisam baš razumeo šta u ovoj njegovoj poslednjoj poemi znače one kvalifikacije na bazi zrnevlja, sosova, ljudi i odljudi. Može on i bolje.

       U ovu grupu svakako spada i Isidora Bjelica, jedan od najvećih manipulatora na ovim prostorima. Ona ne samo da je dobra spisateljica (Zamalo da napišem pišašica – zaista ne znam kako se piše reč pisac u ženskom rodu, a možda mi se to mahinalno i otelo. Što bi rekao Frojd, nema slučajnih grešaka),već joj to nije dovoljno, pa hoće da bude i najlepša i najbolja riba. I da, zajedno sa svojim mužem Nebojšom, koji je, kako ona i on saglasno izjavljuju, najbolji jebač na srpskoj kulturnoj sceni i šire. Njene kolumne u listovima „Kurir“, „Press“, „Pravda“, objektivno udaljavaju Srbe od Evrope, dok na drugoj strani ona te kolumne piše uglavnom u avionima dok preleće Alpe da stigne na barbecue kod princa Anžujskog, tako obično započinju te kolumne, a za takva putovanja su potrebne vize koje oni kojima piše ne mogu da dobiju. Najkraće rečeno – shit!

       Kad smo već kod šita, da vam ispričam jednu anegdotu iz onog vremena – otprilike osamdesetih godina prošlog veka. Nema veze sa spomenutima. Industrija konfekcije iz Šida odlučila da napravi prodor na strano tržište, pa su organizovali odgovarajuću reklamnu kampanju, snimili spot, zakupili reprezentativno vreme na RTS-u (Pinka nije bilo). U spotu: na pistu izlaze manekenke, prva liga, ne zna se koja je od koje bolja, sve odevene u odeću Šidske konfekcije. A iz pozadine, onako dramski i seksi, čuje se dubok muški glas – Ši(t)d! Ši(t)d! Ši(t)d!… Ne znam kakav je uspeh imala ova kampanja na stranom tržištu – nije pisalo.

Nastaviće se