Beograd, 20. novembra 2007. Prošlo je već sedam godina od kako sam završio pisanje onoga što ne znam ni kako da  nazovem. Ponekad, kad čujem neku glupost, dođe mi da skočim i da je zapišem – zaboraviće se, a to bi jednog dana moglo biti dragoceno. Naročito, ne daj bože, ako ovi što su na vlasti opstanu, a oni koji budu dolazili budu iste pameti, pa i merila vrednosti budu ista – SRBIJA! SRBIJA – Iber ales!

       Odmah da se razumemo. I ja sam Srbin, rođen u Beogradu, a i moji, odvajkada. I volim tu jadnu Srbiju! Ali mi je zagadiše ovi koji je vole više od mene i koji je brane od mene i koji kažu da postoji samo jedna Srbija – ova koju su oni oblikovali i koju beskrajno vole, pa je valjda zato i besomučno muzu, pa je takvu beskompromisno i brane od mene i sličnih, dotle da se međusobno napadaju, vređaju, kleveću, spektakularno hapse, ubijaju. Ne, ja javno izjavljujem da moja Srbija nije ova koju su oni osvojili i javno izjavljujem da se moja Srbija ne brani samo u Guči (volim da tamo odem) i samo na koncertu Cece Ražnjatović (i njenu muziku volim da čujem) pa makar tamo redovno išli i Voja i Sandra i Velja i Matija. I baš me briga što Voja – premijer, nakon toga egzaltirano (a ne stoji mu) poručuje naciji da ko ne razume Guču, ne voli Srbiju. Ja Guču i ne želim da volim kao on i njegovi – Marko Jakšić, Aleksandar Simić i slični. Navodim samo njih jer oni u ovom ozbiljnom i složenom vremenu brane Srbiju u pregovorima o Kosovu!  Ej, bre! Da se i ja, po srpski, oglasim. Zbog takvih branilaca smo i došli tu gde smo. Plaši me da ćemo i Kosovo braniti sve do besplatne predaje. Mogu li i ja, i oni koji misle kao ja da imamo svog predstavnika u pregovaračkom timu. Evo, predlažem Dušana Janjića. Ne znam čoveka lično, slušao sam ga par puta i – svaka mu je na mestu, a takav utisak nemam kad slušam zvanične članove pregovaračkog tima, Voju, pa i Borisa u poslednje vreme. U pregovorima ne učestvuju ni oni koji su odlučili da i dalje žive na Kosovu i kojih se to, naravno, najviše i tiče. Dva „njihova“ predstavnika su u stvari predstavnici DS i DSS, kao najvećih koalicionih stranaka pa, po logici stvari, ne zastupaju te ljude, već i oni sami slušaju direktive svojih partijskih vrhuški. U skladu sa tim su i informisani – znaju onoliko koliko im njihova partija kaže.

       Pregovore vode beogradski Kosovari iz beogradskih fotelja. Slični beogradskim Crnogorcima koji izgubiše Crnu Goru. Pri tom su i vrlo agresivni, čak i prema svojima. Pre neki dan stiže vest da je u Zvečanu, na kuću Stojanke Petković, poslanice u Skupštini Srbije, bačen „molotovljev koktel“. Kuća nije izgorela, ali je pričinjena znatna materijalna šteta. Odmah se oglasio ministar za Kosovo i Metohiju(!) Slobodan Samardžić koji je ocenio da „ovaj napad predstavlja još jedan pokušaj zastrašivanja Srba na Kosovu.“ Istog dana oglasila se i Stojanka Petković, lično, sa izjavom da su bombu na njenu kuću bacili Srbi! Šta mislite koji? „Moji“ ili oni drugi?

Nastaviće se

* * *

Knjigu O OPANČARIMA I OPANCIMA možete poručiti i pouzećem preko e-maila: opancar39@gmail.com, po ceni od 500,00 Dinara plus postarina. Akcija traje do rasprodaje ovog izdanja.

Istovremeno vas obaveštavamo da je u pripremi izdavanje nove knjige istog autora OPANČARSKA HRONIKA koja treba da se pojavi iz štampe do kraja godine. Knjiga obuhvata blogove pisane na dogadjanja tokom 2013. godine.