Oblaci gustog crnog  dima viju se iznad Skupštine. Zapaljeno je i jedno krilo tog prelepog zdanja u kome je do juče radila i čuvena Savezna izborna komisija, popularno nazvana SIK, a koja je zajedno sa USRO (Ustavni sud raznih ološa – skraćenica nije moja) i napravila celu onu ujdurmu koja je bila neposredni povod ovim nemilim događajima. Za njih su morali da budu stvoreni maksimalni radni uslovi, pa je, zarad toga, prethodni protest građana na kome se okupilo preko pola miliona ljudi morao da bude održan ne ispred Skupštine, već na Trgu Republike. S tim obrazloženjem je policija razmontirala binu u sredu, 27. septembra, koja je tu već bila postavljena.

       Posle osvojene Skupštine, masa viče – idemo na RTS! Na sreću, onaj gusti crni dim koji se vije nad Skupštinom, nije od samog požara u toj zgradi, već od popaljenih policijskih automobila koji su bili raspoređeni ispod same Skupštine u Kosovskoj ulici. Kako je kasnije saopšteno, na tom mestu je zapaljeno 15 policijskih vozila.

       U međuvremenu razjareni narod vija po okolnim ulicama razbijenu policiju. Oni beže u obližnju Policijsku stanicu u ulici Majke Jevrosime. I ova stanica je ubrzo bila osvojena. Policajci su se predali, a jedva ih je spasio novoizabrani gradonačelnik Beograda Milan St. Protić, jedan od lidera opozicije, koji je oštro zahtevao da se masa povuče iz Stanice.

* * *

       Potom su usledili događaji u zgradi RTS-a. Nije tom narodu niko komandovao, ali je on nepogrešivo znao da i ovaj bastion jednoumlja, laži i propagande mora da padne. Znao je to i režim, pa je ispred i u samoj zgradi skoncentrisao jake policijske snage. Valjda je to i ohrabrilo Milanovića, Komrakova i njihovu ekipu da u tim opasnim događanjima budu na svojim radnim mestima – verovali su u „pobedu“, koju je potom trebalo i opisati. Bili su hrabriji nego onog tužnog prošlogodišnjeg dana, 23. aprila, kad su, znajući čas kada će zgrada RTS-a biti bombardovana, izdali naređenje da se svi zaposleni imaju smatrati ratno angažovanim, obmanuli ih da se mogu smatrati bezbednim jer će, u slučaju opasnosti, biti na vreme upozoreni i evakuisani, a potom – pokupili svoje najmilije i pobegli. O tome šta je zatim usledilo i koliko je tih nedužnih i obmanutih ljudi stradalo, već sam pisao u ovoj knjizi.

       Svi pokušaji policije da odbrani zgradu RTS-a bili su uzaludni. Nisu više pomagale ni dimne bombe suzavca obogaćenog materijom nepoznatog hemijskog porekla, ni vatreno oružje koje je policija sasvim sigurno upotrebila, jer se to jasno i čulo i videlo na televizijskim snimcima. Uostalom, i zdravstveni izveštaji potvrđuju da je bilo povređenih i od prostrelnih rana. Ključnu ulogu u probijanju tog poslednjeg bastiona koji je bio žestoko branjen, opet je odigrao bager – sada sa Banovog brda, jer je onaj čaačanski bio angažovan na radovima oko Skupštine – i hrabri čovek koji je tom mašinom upravljao. Imena bagerista još nisu objavljena, ali će sigurno i oni i njihovi bageri ući u istoriju. Provalio je ulaz, a za njim je u zgradu ušla masa razjarenog naroda i zapalila je.

       Najgore je prošao generalni direktor  RTS-a, Dragoljub Milanović, koji je svojski pretučen, kao i neka druga poznata imena i face koje su nas godinama mučno uveseljavale sa TV ekrana.            Nezasluženo najbolje, prošao je drug Aleksandar Komrakov, glavni i odgovorni urednik informativnog programa – sinonim uređivačke politike te kuće. Očevici kažu da su ga sleđenog od straha spasioci zatekli u uglu svog kabineta iza prevrnutog stola, ispred razjarene mase, i tako ga spasli da dobije ono što je zaslužio, a potom ga, kao i Milanovića, presvučenog i zamaskiranog izveli iz zgrade. U velikom požaru koji se u međuvremenu razbuktao izgorelo je tri sprata ove zgrade.

       Tako su drugovi Milanović i Komrakov, koji su u odbrani režima čija se vlast zasnivala na lažima i prevarama, igrali značajne uloge, okončali svoje neslavne karijere. Bilans njihovog rukovođenja je izuzetno tragičan. Za nešto više od godinu dana, televizija koju su vodili im je bombardovana i mnogo nedužnih ljudi je tom prilikom njihovom krivicom stradalo, dva puta je gorela, a kolateralne štete će tek vremenom izbijati na videlo. Oni sami najureni su sramno i ponižavajuće, kao poslednji ološ. Oni su tipičan produkt kadrovske politike mediokriteta, o čemu sam pisao u prvom poglavlju ove knjige – odanost ili bolje rečeno podaništvo je vrlina iznad svih vrlina. Takvima je kadrovska prohodnost zagarantovana do najviših dometa. Stručnost, po tim merilima, uopšte nije bitna. Evo ti funkcija, a ti vidi ko će da radi. Naravno, i među njima postoji konkurencija, i to žestoka, pa se i ti kadrovi nadmeću među sobom, tako da to često ide do gluposti. Najbolji primer za to su ovde često pominjani Goran Matić i Ivan Marković. O moralnim osobinama takvih ljudi ne treba trošiti reči. Treba se odreći svih moralnih skrupula, zarad vlastoljublja i materijalnih pogodnosti koje takvi kadrovski uzleti donose. Da bi tako nakaradna konstrukcija „hodala“, treba lagati i propagirati te lažne vrednosti, te ne dati onima koji drugačije misle ni šansu da to pokažu. U tome je ogromna uloga medija i odgovornost Milanovića, Komrakova i njima sličnih. Tu se krug zatvara.

Nastaviće se

* * *

Knjigu O OPANČARIMA I OPANCIMA možete poručiti i pouzećem preko e-maila: opancar39@gmail.com, po ceni od 500,00 Dinara plus postarina. Akcija traje do rasprodaje ovog izdanja.

Istovremeno vas obaveštavamo da je u pripremi izdavanje nove knjige istog autora OPANČARSKA HRONIKA koja treba da se pojavi iz štampe do polovine Decembra. Knjiga obuhvata blogove pisane na dogadjanja tokom 2013. godine.