Posle osvajanja RTS-a, a potom i svih ostalih medija, kao da je usledila neka zbunjenost. Šta sad? Da li je moguće da to što je toliko dugo trajalo ode za tako kratko vreme? Izgleda da niko u to ne veruje, pa lideri DOS-a pozivaju narod da ostane na ulicama. Treba odbraniti ono što je osvojeno. Ne oglašava se ni Milošević, ni vojska ni policija. Radost pomešana sa strahom ispunjava ljude. Neki od lidera DOS-a otvoreno upozoravaju da bi kontraudar mogao uslediti negde između tri i pet sati ujutru. Beograđani se pozivaju da iznesu hranu i vodu ljudima koji su već ceo dan na ulicama, a tu treba i noć da provedu. Posebno se pozivaju da pomognu onima koji su došli iz unutrašnjosti. Otvaraju se i improvizovane kase za prikupljanje dobrovoljnih novčanih  priloga za nabavku hrane.

       Radio i TV stanice su prešle u ruke opozicije, pa je time obraćanje narodu olakšano. Pojavljuju se i prvi snimci onoga što se dešavalo. Reportažna ekipa Studija B je obišla okolinu Belog dvora na Dedinju. Okolne ulice izgledaju pusto i sablasno, a oko rezidencije predsednika Republike praktično i nema straže. Jedan usamljeni tenk koji na pojavu reportažnih kola brzo zamiče u sporednu ulicu više podseća na psa lutalicu probuđenog iz sna, nego na nekakvo obezbeđenje. Iz toga se izvlače pretpostavke da je Milošević već napustio zemlju, a tome u prilog ide i vest da su dva aviona „Antonov“ negde oko jedan čas po ponoći uzletela sa vojnog aerodroma u Batajnici u pravcu juga. Makedonija demantuje da su preko njene teritorije preleteli bilo koji nenajavljeni avioni, a formalna dozvola za takve letove nije tražena. To isto čini i Rumunija. Potom stiže neproverena vest da se Milošević nalazi negde u okolini Bora u istočnoj Srbiji.

       Stižu i vesti da se vojni vrh već duže vremena nalazi u zasedanju, a potom da su se razišli u jutarnjim satima bez ikakvog saopštenja. Osnovano se pretpostavlja da bi njihov sastanak trajao mnogo kraće da su mogli znati da li su im vojne jedinice ostale lojalne. Na sreću, pokazalo se na delu da je i politika prema vojsci bila pogrešna. Ne čini vojsku samo vojni vrh, sastavljen isključivo od generala odanih Miloševiću, unapređenih i postavljenih tu tokom više vojnih čistki izvršenih u poslednjih desetak godina.

* * *

       Ujutru je došlo do izvesnog olakšanja – da je nešto trebalo da se desi, desilo bi se preko noći. Stiže vest da Ivanov, ministar inostranih poslova Rusije, već u prepodnevnim satima dolazi u Beograd. Pošto tamo dan počinje ranije, stižu i vesti koje prethode toj hitnoj poseti. Lideri ruske Dume i spoljnopolitičkog odbora se protive svim nasilnim akcijama. Ističu da su izbori isključivo unutrašnja stvar svake države. Zalažu se za vladavinu ustava i zakona, a pri tom podsećaju  i da su članovi posmatračke misije njihovog parlamenta, koji su prisustvovali izborima u Jugoslaviji, zaključili da su ti izbori bili krasni. Takvi stavovi potvrđeni su i glasanjem u Dumi, donjem domu ruskog parlamenta. Predlog za priznavanje promena u Jugoslaviji nije dobio potrebnu većinu glasova. Takav predlog dobio je samo 209, od ukupno 450 članova ovog poslaničkog doma. Takve vesti unose zebnju, ali i revolt građana. Šta li to Rusi sada pripremaju? Neće li Milošević, ohrabren takvim stavovima velikog brata, ipak nešto pokušati? Da li su to Rusi opet rešili da nam pomažu?

       U takvoj atmosferi Ivanov je sleteo u Beograd. Sastao se sa novoizabranim predsednikom Koštunicom i Miloševićem, i to u Beogradu! Znači, Milošević je još uvek tu. Na konferenciji za štampu, Ivanov je želeo da bude precizan – nisam rekao da sam čestitao Koštunici kao novom predsedniku Jugoslavije, već sam mu čestitao pobedu na izborima! Što bi naši rekli – može da bude, al’ ne mora da znači!

       Međutim, nakon njegovog odlaska, već u večernjim satima stvari se razbistravaju. Najpre stiže fantomska vest fantomskog Saveznog ustavnog suda – Koštunica je pobedio na predsedničkim izborima u prvom krugu. Drugog kruga glasanja nema! Šta je ovo sad! Gledamo u televizor i ne možemo da verujemo. Najpre smeh, a zatim se oglasi moj prijatelj koji je navratio da zajedno pratimo događaje: „Jebem ti takav sud, pa neka je i ustavni. Šta im je onda trebalo da se juče glupiraju.  Da su to objavili, čitavog ovog kermesa ne bi ni bilo!“

       Kratko vreme iza toga, prekida se program, a na televizoru se pojavljuje Milošević! Pošto je i on, kako kaže, čuo odluku Saveznog ustavnog suda, priznaje da je Koštunica pobedio, pa pobedniku čestita pobedu! Jedno vreme će da se odmori, da se posveti svom unuku Marku, a potom će sa novim žarom  ponovo da se lati politike, sada kao lider opozicionog SPS-a koji će ponovo biti jak i snažan. Svojim pristalicama poručuje da se ne demorališu, jer će tek shvatiti blagodeti koje donosi rad iz opozicije. Dugo su vladali, pa su se malo uspavali, a opozicioni rad će im izoštriti čula. Ponovo se smejemo – ko koga ovde jebe! Moram da kažem da se nismo smejali onome što je rekao o želji da se poigra sa svojim unukom. Da je sreće, mnogo dedova bi se u Jugoslaviji tome radovalo.

Nastaviće se

* * *

Knjigu O OPANČARIMA I OPANCIMA možete poručiti i pouzećem preko e-maila: opancar39@gmail.com, po ceni od 500,00 Dinara plus postarina. Akcija traje do rasprodaje ovog izdanja.

Istovremeno vas obaveštavamo da je u pripremi izdavanje nove knjige istog autora OPANČARSKA HRONIKA koja treba da se pojavi iz štampe do polovine Decembra. Knjiga obuhvata blogove pisane na dogadjanja tokom 2013. godine.