Velika je sreća što postoji uhodana organizacija G17 plus, koja već više godina radi na problemima prevashodno ekonomsko-finansijske i monetarne prirode, koji su u sadašnjem momentu i najaktuelniji. Nisam stručnjak za te oblasti, pa iz pristojnosti nemam pravo čak ni da ih hvalim, ali ljudi deluju organizovano, čini se da znaju šta hoće i verujem da će biti od velike pomoći novoj vlasti. Njihovi programi su celoviti i koegzistentni, što je takođe dobro jer ne bi valjalo da se sada u ovom trenutku pojavi „bogatstvo različitih ideja“ u kojima nikada nismo oskudevali, pa da to učini manje efikasnim rad na tako važnom sektoru, a najmanja „šteta“ će biti ako se sutra pojavi neko još bolji od njih.

       I u pravosuđu, koje mi je bliže, stanje je isto. Afere koje odatle dolaze su u poslednje vreme bile predmet velikih rasprava, a poznate su i po posledicama koje su izazvale. Nažalost, nisu u pitanju samo oni nosioci pravosudnih funkcija čija su imena zaokupljivala našu pažnju. Mnogo je tu i onih tihih poslušnika koji se zbog svoje malenkosti ne eksponiraju ali, radeći onako kako su radili, predstavljali su čvrst oslonac jednog nakaradnog pravosudnog sistema. Profesionalna odgovornost mi ne dozvoljava da govorim o slučajevima iz svoje sopstvene prakse, ali moram, samo ilustracije radi, da kažem da  ne bih voleo da i na sledećem ročištu, koje je zakazano tek za iduću godinu, u ulozi sudije vidim čoveka koji godinama ne želi ili ne sme da donese presudu protiv MUP-a, koji je jednom običnom građaninu koga zastupam svojim ponašanjem naneo evidentnu štetu većih razmera.

* * *

      Čuda se ne dešavaju preko noći, pa je za sve to potrebno i vreme, a pre svega – vlast. „Nova vlast“ nema pravnu vlast, ni na saveznom ni na republičkom nivou, što mnogi građani koji se javljaju i zahtevaju promene odmah i sad očigledno ne razumeju.

       Miloševićeva vlast je nedavne izbore raspisala ne radi demokratskih promena već radi učvršćenja svoje vlasti, nadajući se da će, kao i do sada, na ovaj ili onaj način poraziti opoziciju, a potom i ućutkati sve glasnije zahteve za promenama. Pošto su na republičkom nivou u Srbiji već imali imali potpunu vlast i u Parlamentu i u Vladi i u svim pratećim strukturama vlasti, izbore za Republički parlament  nisu  ni raspisali. Raspisali su izbore za Savezni parlament – da dovrše započeti posao sa Crnom Gorom. Raspisali su lokalne izbore u Srbiji – da povrate vlast i na tom nivou, jer su prošli put bili provaljeni u krađi pa je dosta opština u rukama opozicije. I konačno, raspisali su izbore za predsednika SRJ – nadajući se da opozicija neće uspeti čak ni da se dogovori oko zajedničkog kandidata, pa će Milošević lako izaći na kraj sa nekim Vojislavom Mihailovićem ili Tomislavom Nikolićem.

       Međutim, desilo se nešto što vladajući režim nije očekivao. Opozicija je u poslednjem momentu uspela da se ujedini, da izađe zajednički na sve raspisane izbore i isturi svog jedinstvenog kandidata za predsednika SRJ. Ogromnu „zaslugu“ za to ima Vuk Drašković, samozvani lider opozicije, koji je u tom predizbornom periodu toliko iziritirao ne samo ostatak opozicije već i narod, pa čak i pristalice svoje sopstvene stranke. Razlazom sa Draškovićem, DOS je mnogo dobio, jer su i mnoge pristalice SPO-a pročitale egzibicije svog lidera i glasale za udruženu opoziciju. A pošto se to još mnogo ranije desilo i sa Šešeljem, i mnogi radikali su glasali za opoziciju.

       Kako se drugačije može objasniti da su radikali na prethodnim parlamentarnim izborima u Srbiji dobili 83 poslanička mesta, više od trećine glasova ukupnog biračkog tela, a sada, na saveznim parlamentarnim izborima, što je praktično isto glasačko telo – manje od 10 odsto. Njihov predsednički kandidat Tomislav Nikolić, dobio je svega 5,88 odsto glasova. SPO je prošao još gore – svega 5,9 odsto glasova za Savezni parlament, a njihov predsednički kandidat, Vojislav Mihailović, popularno „dedino unuče“, ili „Srbija od Voje boljeg nema“, kako ga je  lično promovisao njegov partijski lider Vuk Drašković – svega 2,95 odsto glasova. Na lokalnim izborima i radikali i SPO – nekada najjače opozicione stranke u Srbiji, prošli su katastrofalno. Primera radi, na izborima za Gradsku skupštinu Beograda, od ukupno 106 odborničkih mesta, DOS je dobio 101, a svi ostali – SPO, Radikalna stranka, SPS i JUL, svega pet odborničkih mesta! Ovakav rezultat je posebno porazan za SPO koji je do sada imao vlast u Beogradu. Nije li to najbolja ocena njihovog dosadašnjeg rada?

       Na drugoj strani, čini se da su sva ova događanja – i ona koja su prethodila izborima i ova potonja, promovisala i novog opozicionog lidera. To je Zoran Đinđić, lider Demokratske stranke. Čak mi se čini da je on u tom smislu i „jači“ od Vojislava Koštunice, koga je liderska uloga zapala upravo zbog oštrih sukoba Đinđića i Draškovića, tokom napred opisanih Draškovićevih predizbornih igrarija, a poznato je da pobednik ne biva onaj koji barjak nosi.

Nastaviće se

* * *

Knjigu O OPANČARIMA I OPANCIMA možete poručiti i pouzećem preko e-maila: opancar39@gmail.com, po ceni od 500,00 Dinara plus postarina. Akcija traje do rasprodaje ovog izdanja.

Istovremeno vas obaveštavamo da je u pripremi izdavanje nove knjige istog autora OPANČARSKA HRONIKA koja treba da se pojavi iz štampe do polovine Decembra. Knjiga obuhvata blogove pisane na dogadjanja tokom 2013. godine.