Drage kolege, svi vi koji ste juče četiri i ne znam koliko sati učestvovali u razgovorima sa Ministrom pravde  i njegovom ekipom, šta vam znače saopštenja koja ste nam povodom tog sastanka slali – najpre o onom prvom: „Razgovor je bio iskren i sadržajan. Strane su se dogovorile da će u budućnosti nastaviti dijalog u cilju iznalaženja rešenja.“ Nisam znatiželjan da čujem detalje tog četvoročasovnog razgovora. Mene interesuje nešto „u osnovu“ što bi pravnici rekli – da li ste postavili pitanje, najbolje na početku razgovora: – Gospodine Ministre, kako smo iz štampe informisani na dnevnom redu Skuštine zakazane za ponedeljak, nalazi se i predlog izmena i dopuna Zakona o javnom beležništvu, po sadržini i obimu u kome ga je Vlada pre neki dan usvojila, a koji je jednak onom predlogu koji ste nam vi poslednji put dali a mi ga odbili. Da li ste spremni da u slučaju nekakvog dogovora koji bi eventualno proistekao sa ovog sastanka, zatražite da se ta tačka skine sa dnevnog reda kako bi se predlog redefinisao u  smislu tog eventualnog današnjeg dogovora.

       Sudeći po saopštenjima vi niti ste to pitali, niti ste o tome razgovarali. I u kojoj ćete to budućnosti nastaviti razgovore ako Skupština u ponedeljak usvoji predlog izmena i dopuna Zakona onako kako je definisan, s obrazloženjem da su advokati dobili ono što su tražili, o čemu već bruje današnji mediji, te da razlozi za štrajk više ne postoje. Manite se velikih tema o advokatima kao borcima za vladavinu prava i zaštitu Ustava, ne zato što to nije tačno, već što će vam odgovoriti da je za to nadležan Ustavni sud čiju ćemo odluku uskoro dobiti – čim se izvrše kozmetičke popravke koje su u ponedeljak na dnevnom redu Skupštine. Šta mislite zašto su ta pitanja tako naprasno stavljena na dnevni red Vlade i Skupštine?

       Kad ćete objasniti da ovo nije štrajk ni Borivoja Borovića, ni Gorana Petronijevića, Ni Dragoljuba Đorđevića, ni Slobodana Šoškića, ni Dragiše Čolića – ako dozvolite da i moju malenkost stavim u to elitno društvo, već štrajk ogromne većine „malih advokata“ koji vas prisiljavaju da se štrajk nastavi – a ne obrnuto, a sve u nadi da ćete se konačno setiti da pitate običnim rečima – zašto solemnizacija (davanje svojstva javne isprave) ugovoru kojim otac poklanja sinu njivu i da ne nabrajam dalje šta sve još, te prirode, proizilazi iz važećih odredaba Zakona o javnom beležništvu kojim se svi poslovi iz oblasti porodičnog i naslednog prava stavljaju u isključivu nadležnost notara. Pa to je 90% poslova kojima se ti ljudi bave.

       Pozivate na miting u utorak – „minut do dvanaest“. Plaši me da će to biti „dvanaest i pet“. Posle ponedeljka štrajk će početi da kopni, ljudi će počinjati da rade, jer moraju od nečeg da žive. A i klijenti postaju nervozni. Sve češće čujem pitanja, čak i onih dobronamernih – pa dobro šta još tražite, ako ste dobili ono što ste tražili. Morate shvatiti da naš štrajk drugim građanima nije najvažnija stvar u životu i da oni ne znaju detalje koje mi znamo, jer se informišu iz medija, onakvih kakvi jesu.

       Drugo saopštenje, koje je stvarni odraz ishoda razgovora neću ni da komentarišem. Mogao bih samo da pitam – čemu onda ono prvo saopštenje. Da se razumemo, nemam pravo da pitam, pa to i ne pitam, zašto niste postigli više, jer znam s kim ste razgovarali. Ali moram da pitam – kako ste razgovarali, i ako se odmah na početku niste dogovorili koja je svrha tog sastanka – ako se o nečemu dogovorite, te da u slučaju nezadovoljavajućeg odgovora prekinete sastanak i alarmirate članstvo, jer ponedeljak je sutra.

D.C., 02.11.2014.