S konjem ili na konju

jul 1, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Da li je Aleksis Cipras novi Karl Marks ili šarlatan. Odgovor na ovo pitanje nije lak već i samim tim što je i pitanje dvosmisleno, jer mnogi su već poodavno i Marksa proglasili šarlatanom. A čovek je lepo rekao da će se kapitalizam (Kapital) u nekoj svojoj fazi urušiti sam od sebe. Da li je ovo početak toga.

       Mnoge stvari propadaju kad se čovek zanese i izgubi meru. Tako je i sa ovim o čemu pričam. Dugo već finansijska oligarhija vlada svetom, a banke su sredstvo izvršenja takve vladavine. I sve bi “bilo u redu”, da i među njima, kao i u svemu u životu, postoji osećaj mere. Toga naravno ni ovde nema, jer i ovde postoji pravilo – biti bolji od konkurencije, po cenu sopstvenog samouništenja. Ta bespoštedna trka dovodi stvari do pucanja.

       Da ja, puki amater u ovim stvarima, ne bih dalje o ovome filozofirao i time rizikovao da me eksperti bankarske, a naročito oni opšte prakse, “iseku”, idem na krajnje pojednostavljenje onoga što pisac hoće da kaže. Da li je normalno da se Grčka zaduži sa 420 milijardi evra duga, što predstavlja 1,7 godišnjih bruto nacionalnih proizvoda te države, što bi da pojasnim, za one koji nisu eksperti, značilo da je Grčka toliko zadužena da bi 1,7 godina njen celokupni bruto društveni proizvod trebao da ode samo na otplatu glavnice tog duga. Naravno, to nije sve, jer postoji i stavka koja se zove servisiranje tog duga, ili da pojednostavnim – kamate, a ti troškovi su toliki da premašuju razumno očekivani neto nacionalni dohodak (ostatak po podmirenju svih državnih potreba) Grčke u neodređenom vremenskom periodu. I šta je to drugo nego dužničko ropstvo. Hoće li neko da kaže da se oni koji su davali te kredite nisu bavili ovim računicama. Bilo bi krajnje neverovatno da nisu, pa se postavlja pitanje zašto su u to srljali. Moj odgovor na to pitanje je ono što sam rekao i na početku – bespoštedna trka između njih samih koja ih jednostavno tera u to, jer onaj ko zaostane doživljava krah daleko pre nego đto će do opšteg kraha doći, a to je opet ono što pomenuh na početku – samouništenje.

       Oni koji su se bavili poslom, znaju da su retki poslovi koji donose više od 10% profita. A banke – kod nas, objavljuju u reklamama svoje super dobre ponude za davanjem kredita sa “neverovatnih” 13,4% kamate. I to u ovom vremenu kad su investicije potpuno stale i vlada opšta besparica. A uzimaju slobodna sredstva građana – štednja, na primer, za 1% kamate, čak i manje od toga. Pa koji je to profit? To je istovremeno i odgovor kako banke kod tolikih nevraćenih kredita i dalje dobro rade.

       Nije ovo borba Evropske unije i Grčke. U pitanju je odbrana ovakvog sistema kao globalne pojave, nazovimo to fazom bankarskog (finansijskog) kapitalizma. Odrekli bi se oni rado svih 420 milijardi evra koji potražuju od Grčke, kada bi to bila ulupna cena. Ali tu nije kraj – šta je sa Portugalijom, Španijom, zemljama bivšeg istočnog bloka koje su masovno primljene u Evropsku uniju posle opšteg detanta koji se desio početkom devedesetih godina. Ili, da ne bi neko lakonski rekao da je to bila greška, šta se danas dešava sa Ukrajinom, a ta zemlja je takođe na ivici finansijskog pucanja, a Evropa bi i pored toga bila presrećna da je primi u Uniju. Da li neko iole ozbiljan misli da su finansije Bugarske i Rumunije, samo kao primer, uređene po meri Evropske unije i da tu takođe ne postoji grčki sindrom, tako da će Evropska unija biti spremna da u manjoj ili većoj meri popušta zahtevima Grčke, ali ne preko granice koja ugrožava opisani globalni sistem.

       I šta će se desiti, Grčka će ostati kod svojih stavova, jer joj “druge nema” i pretrpeće “bankrot” koji će se svesti na to da ne može da vraća svoje dugove. To će joj se, naročito u početku, dopasti, pa će tako početi i da se ponaša. Na toj razdelnici Ciprasova vlada treba da se opredeli – da li će i dalje nastaviti život bez pokrića ili će shvatiti da je to što joj se desilo bilo samo nužno zlo. A od toga i zavisi ono na početku, da li će Cipras biti novi Marks ili običan šarlatan, jer ne zaboravite i Marks je pao u nemilost zbog nekontrolisanog liberalizma.

 Dragiša Čolić, 01.07.2015.