UMESTO PREDGOVORA DRUGOM DELU
24 maja, 2014 u rubrici O opančarima i opancima
Nisam pisao od jesenas. „Kaj je novega na Cipru?“ Rekao bih, ničeg novog, sve po starom. Najuzbudljiviji su bili događaji u Rambujeu, ali o tome će kasnije biti više reči. No, da moji dragi čitaoci ne bi ostali uskraćeni i za taj period, pozajmio sam iz „Blica“ (21. januar 1999) jedan članak publiciste Slobodana Vučetića u kome se na neverovatno sažet način odslikava kompletno pozorište apsurda.
U državi koja je pretrpela socijalnu katastrofu i moralno rasulo, na površinu javnog života neminovno ispliva ono što je u društvu najgore – lažni i profesionalni rodoljupci, ratni i poratni profiteri, kriminalci, politički demagozi, dvorski dželati, sluge i doušnici, klevetnici i lažovi, poltroni, udvorice i čankolisci, karijeristi i prodavci magle, golubovi prevrtači i rezervni igrači. Ali, kod nas, kao nigde u svetu, najveći broj tih karakternih tipova može „sretno da se spoji“ i u jednom liku. Izdanak takvog soja idealni je izvođač najprljavijih političkih poslova kojih se i sam režim kloni. On je oruđe za surovu javnu egzekuciju neistomišljenika, a istovremeno proizvođač mržnje, straha, osvete i haosa. Takvom igraču dodeljivane su, zavisno od potreba režima, najrazličitije uloge.
Kao naturščik, prvo se pojavio u liku četničkog vojvode, srpskog rodoljuba i ultra nacionaliste, koji priziva krunu i monarhiju. Obećavao je granice velike srpske države – sve do Karlobaga, Karlovca i Virovitice. Ali gde god je sa svojom pozorišnom trupom stizao, nije bilo reprize, jer srpske publike tamo više nije bilo. Kada mu je propao real-patriotski repertoar, pribegao je patološkim fantazijama. Tako je prvo u repertoar uvrstio spajanje srpskih granica sa Nemačkom, a nedavno i ujedinjenje sa Rusijom.
Posle čuvene epizode sa dolaskom prestolonaslednika u domovinu, u kojoj se o njemu izrazio na najvulgarniji način, s indignacijom je napustio monarhiju i kralja. Jedno vreme je, zatim, igrao ulogu drumskog razbojnika. Vitlao je pištoljima i pucao po gradskim ulicama i trgovima, rasterujući ljute neprijatelje srpske države i naroda – profesore, studente, taksiste i, najzad, penzionere. Onda je povučen sa ulice i uveden na glavnu scenu, gde pod TV svetlima počinju direktni prenosi gladijatorskih borbi u kojima on dominira. U odori patriote i socijalnog pravednika, počeo je da “pronalazi” i nemilosrdno raskrinkava domaće izdajnike i strane plaćenike, čak i u redovima narodnih poslanika, vladika i sudija, usput ponekog da premlati pesnicama svojih gorila, tek da se javnost uveri i u njegove fizičke mogućnosti i da, zatim, pripreti bombardovanjem Londonu, Beču i Rimu, da se zna o kakvom je državničkom kapacitetu reč.
Posebna poslastica bila mu je uloga u završnom činu klevetanja i rušenja predsednika sopstvene države, vlade, generalštaba i narodne banke. To je toliko voleo i sa tolikim uživanjem radio da je poverovao da to nije predstava u kojoj je on samo glumac u ulozi dželata. A pošto je reditelj shvatio da se on osilio i da je sklon preigravanju i izlasku iz uloge, odlučio je da ga za izvesno vreme suspenduje i povuče iz igre. On je to, kao osećajno i suptilno biće, tragično doživeo. Jednog dana izbezumljeno je istrčao na glavnu scenu, prekinuo predstavu, polio vodom glavnog glumca, pljunuo ga u lice, a zatim počupao kablove i mikrofone i potukao se sa službenim čuvarima reda. Za sve je optužio reditelja i scenaristu, nazivajući ih glavnim kriminalcem i crvenom vešticom. Zbog toga je naš dramski junak završio iza rešetaka. Zatvorske mere nisu odmah pozitivno delovale. Još je izvesno vreme glumac bio besan na scenaristu i reditelja i nazivao ih raznim pogrdnim imenima. Ali, oni su, ipak, cenili njegov minuli rad i zaključili da niko, od onih koje su u međuvremenu isprobali, na sceni ne može tako dobro da igra u tragediji kao prvak nacionalne drame.
Organizovana je, potom, javna TV audicija za naslovnu ulogu u nacionalnom pozorištu u narednoj sezoni. Dva glumca, od kojih je jedan junak ove priče, inače scenarijom predviđeno da oba izgube, dala su sve od sebe da dokažu kako protivnik nije dostojan da bude glavni dvorski mandarin. Reditelj nije hteo da rizikuje i opredelio se za svog omiljenog glumca. Pogotovu što je ovaj obećao publici redovne isplate penzija, plate u rasponu 3 prema 1 i besplatne ulaznice za sve buduće predstave u kojima on igra. U predstavi “Narodno jedinstvo”, glavni reditelj dodelio mu je drugu ulogu po značaju, s tim da se tu nađe i buljuk njegovih statista. Pošto je on dobro razumeo da nema pozorišta bez njega, zahtevao je da se po hitnom postupku reorganizuje i ukine sve što je pozorišna alternativa. Da mu se u predstavu ne bi mešao univerzitet, predložio je zakon kojim se ukida njegova autonomija. A da novinari ne bi kritikovali predstavu, predložio je zakon o ukidanju slobode obaveštavanja. Oba zakona su jednoglasno primenjena i pre nego što su i doneta. Publika koja nije aplaudirala proglašena je subverzivnim elementom i isterana iz pozorišne sale. Zbog napornog rada na disciplinovanju pozorišnog osoblja i publike, uprava pozoršta je rešila da glavnim glumcima poveća plate za 20 puta, a da se upravniku pozorišta, njegovoj ženi i deci, obezbedi doživotno blagostanje i lična sigurnost. Naš glumac je sa obe ruke glasao za to rešenje, dok se publika nije počela komešati, dizati na noge, zviždati i pretiti. A onda je, na znak reditelja, naš glumac, sa gnušanjem, glasao protiv već izglasanog sopstvenog predloga. To je bio originalan prilog pozorištu apsurda. Pošto je predstava propala, razočaranu publiku trebalo je nekako vratiti u pozorište, a zvižduke zameniti aplauzima. Zato je reditelj našem glumcu šapnuo da sa scene iznenada vikne da se u publici nalaze plaćeni agenti i špijuni CIA koji su podmetnuli požar jer žele da rasture predstavu. Deo publike je poverovao u lažnu uzbunu i povikao: Hvatajte strane plaćenike!
Dok hajka traje, priprema se novi komad. Izgleda da se, kako moj prijatelj kaže, radi o krvavoj opereti, koja se može završiti čak i vatrometom. Iz izvora CIA saznajemo da će u igri vatre naš junak odigrati ulogu šibice. Tako će, najzad, biti osvetljeno njegovo političko i patriotsko lice. I dok on još u zanosu glumata, ne shvata da je njegova uloga već dodeljena drugom glumcu. I da se uveliko igra na novoj sceni.
U stvari, u ovom pozorištu strave i užasa najgore je prošla publika, jer nije na vreme primetila da su sva vrata zaključana. A reditelj je, u međuvremenu, pogubio sve ključeve.
Nastaviće se …