„Žigosani u reketu“ – lični stav jednog običnog gledaoca

februar 21, 2019 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

Neću ovog puta o politici, da se malo odmorimo od toga. Ni o onome da je Novak Đoković, prvi svetski reket, a tek treći reket u Srbiji – to je već stara fora. O Bjelogrliću i njegovoj seriji „Žigosani u reketu“ je reč.
Još jednom se potvrdila moja teza da onaj ko nije leteo avionom, ne treba da piše o kosmosu, pa se to odnosi i na sport. Dragan Bjelogrlić mi ne liči na nekog sportistu – ni sadašnjeg ni bivšeg, a ako grešim, njegov je greh veći nego moj, jer predstaviti onu gomilu „košarkaša“, skupljenih s koca i konopca, koja jutru – pre treninga, baulja iz kafane, a tamo loče, puši, tuče se i sprovodi bahanalije svih mogućih vrsta i sve to na „očevid“ i njihovog trenera i njihovog menadžera koji na njih potrošiše sve živo – i što imaju i što nemaju, a da pritom čvrsto veruju u njih i njihovo košarkaško vaskrsnuće, najobičnija je idiotarija.
I sad me jedino interesuje kako će Bjelogrlić da se izvuče iz ovoga i u kom pravcu če da povede seriju. Ako krene u pravcu njih takvih, koji su ipak u reketu ostvarili košarkaški uspeh, bila bi to karikatura sporta i dokaz onog što gore rekoh – da onaj ko nije leteo avionom, ne treba da piše o kosmosu, a ako je povede u pravcu – eto mi smo hteli, ali nam neki tamo ne dadoše, bilo bi isto to samo suprotno.
Još jednom se pokazala stara Bjeloglićeva boljka da „preglumi“ i vreme i prostor, a sve zarad umetničkih sloboda. Sećamo se njegovog prethodnog serijala „Senke nad Balkanom“ i radnje smeštene u Beograd dvadesetih godina prošlog veka kome ni drumska mehana nije bila ravna, sa kafanama u koje ni policija ne sme da zalazi, gde se na „sred Terazija“ droga i diluje i konzumira i svak svakog i kreše i ubija, iako su preostali svedocci tog vremena govorili da je Beograd tog vremena bio i pitomiji i sigurniji nego ovaj danas.
Ne želim da kažem da nema onoga o čemu piše „Fleš“ – imamo mi i danas i Informer i Alo i dnevni Telegraf i Kurir i Pink, ali mi se čini da je Svetozar Cvetković „preglumio“ ulogu „Flešovog“ izdavača, da su scene iz „Radnikove“ krčme i njenog uticaja na košarkaške događaje prekarikaturne, da su uloge ona dva inventara – crnogorca mapetovca idiotske, a svih njih u ulozi članova Upravnog odbora „Radnika“ uvredljive i za sport i za one koji ih glume. Isto se odnosi i na trenera – Hrvata, koji onako smotan ne bi mogao da vodi ni recepciju pomenute krčme, a pričalo se da će to biti lepa priča o dva bivša velika košarkaša, takoreći braći, Srbinu i Hrvatu, koji su pokušali da ožive neko bivše vreme i bivše uspehe, ali eto ne dadosmo im ni mi ovde ni oni tamo, pa ih eto neopravdano žigosasmo u reketu.
Jedina svetla tačka je gluma glavnog junaka Nebojše Dugalića, koji je to što mu je dato odigrao nonšalantno i profesionalno, onako kako se ovakvi komadi jedino mogu i igrati. Moglo bi se to reći i za Dubravku Mijatović u ulozi Jelice, kao i Aleksandra Radojčića u ulozi Marka. Sve ostalo i treba da bude žigosano, ne samo u reketu.

Dragiša Čolić, 21.2.2019.