Vladajuća stranka je uspešno rešila prvi kadrovski problem. Posle lansiranja genijalne, ali od ostalih stranaka neshvaćene ideje o rotirajućem predsedniku Skupštine – na svakih godinu dana, što bi za četiri godine dalo četiri predsednika iz četiri različite partije, a što je trebalo da obogati ne samo parlamentarnu demokratiju, već i demokratsku praksu u celiini, pronašli su osobu koja u sebi sadrži sve to – četiri različite partije, mada zlobnici tvrde i više od toga.

       Reč je o Maji Gojković, nekadašnjoj radikalskoj partijskoj radnici iz prvih borbenih redova, koja u tom smislu ima bogato promiskuitetno iskustvo. Od nekadašnje Šešeljeve miljenice i njegovog nesuđenog branioca pred Haškim tribunalom – nije dobila akreditaciju tog suda jer su je provalili da je bila zajedno sa Šešeljem na onom istorijskom sastanku u Hrtkovcima kad je tamošnjim Hrvatima, objašnjavano šta bi im trebalo raditi i to kašikom, pa je rečeno da bi i ona  mogla tamo da se nađe ali na istoj strani sa Šešeljem. Potom je zavrednela da 2008. godine bude isključena iz Radikalne stranke, zatim je osnovala svoju sopstvenu Narodnu partiju, pa bila članURS-a sve dok se ta stranka nije ursala na poslednjim izborima, da bi je nedavno njeni bivši partijski drugovi primili u Srpsku narodnu stranku. Imalo bi još toga da se piše, ali ako je za vajdu i ovo je dosta. Znate li onaj vic o Muji i Fati – ništa lično, čista asocijacija: – Fato, matere ti, ded’ mi reci s kol’ko si njih dosad’ spavala, pita Mujo. Fata se uozbiljila i ćuti. – Daj reci, opet će Mujo. Ćuti kad brojim, odbrusi mu Fata… Šta je posle bilo sa Fatom, neznamo, ali Maja, eto, postade predsednik Skupštine i sad svi moramo da molimo Boga za Tomino zdravlje, jer ako njemu, nedaj Bože, ne bude dobro, eto nje na čelu države, što ni najveći optimisti nisu očekivali.

       To je što se tiče Majinog idejno-političkog delovanja. Međutim, okušala se Maja i u rukovođenju i to na mestu gradonačelnika Novog Sada. U tom svojstvu je sa firmom ATP Vojvodina zaključila ugovor o izgradnji autobuske stanice u Novom Sadu. Epilog tog posla je poznat – ATP Vojvodina je otišla pod stečaj, a u sporu do koga je potom došlo tužila je grad Novi Sad zbog nepoštovanja ugovora i grad Novi Sad je morao da joj isplati naknadu štete od 1,3 milijarde dinara. Detalji tog posla nisu istraženi, jer po kriterijumima aktuelne, sveopštenarodne borbe protiv korupcije, to još nije došlo na red, pošto je grad Novi Sad već osvojen, a sad je na redu Beograd i tamo treba pohapsiti neku bandu koja je, zamislite, u poslu rekonstrukcije Bulevara Revolucije – za poslanike iz unutrašnjosti, ulica duga nekoliko kilometara, dala taj posao firmi koja nije bila najjeftinija na tenderu, čime je grad Beograd, razume se, automatski oštećen za nekih šest miliona eura. Ni tu detalji nisu poznati, ali ne smeta – neka budu u zatvoru, dok če Maja, – u međuvremenu, predsedavati Skupštinom.

        Od mnoštva lepih reči u povodu njenog ustoličenja na tako visoku državnu funkciju, najviše mi se dopao govor Nenada Čanka, povratnika u Skupštinu – Ja o Maji Gojković nemam šta da kažem!, reče ovaj harizmatični čovek sa štapom i sede, što je na prisutne delegate ostavilo neviđeni utisak. Ne slažem se zlobnicima koji kažu da je on zbog štapa i postao poslanik, jer navodno koristio ga je i u kafani u ranim jutarnjim satima u odbrani maloletne rođake koja ga je tu sasvim slučajno našla navrativši na jutarnji matine. Nema to veze sa skupštinskim imunitetom, u pitanju je političko prosvećenje sa jedne i griža savesti sa druge strane, za sve ono što je tokom svoje dosadašnje burne, a ispostavilo se pogrešne političke karijere, govorio o Nikolić Mr. Tomislavu i ostalim čelnicima ove partije ne samo u njihovo radikalno vreme, već i u vreme kad su – kao i on sada, postali napredni.

A što se Maje Gojković tiče, njen govor je takođe bio i kratak i efektan. Ona će i sa tog mesta biti borac za dalji razvoj demokratije u ovoj zemlji, tako da nisam razumeo prisutnog šefa Demokratske stranke koji joj je tim povodom zamerio da bi trebala bar da se izvine za njen dosadašnji doprinos za razvoj demokratije u zemlji, pominjući pritom nekakav govor mržnje i vreme koje ona simbolizuje a u kome se ljudi plaše, ne smeju da govore, deca ubijaju po školama … Ko bi to rekao za ovu vremešnu gospođu u najboljim godinama – za politiku.

DC, 24.04.2014.