Aleksandar Vučić i Margaret Tačer
28 januara, 2014 u rubrici Opančarski dnevnik
Zašto Aleksandar Vučić nikada neće biti ono što je bila Margaret Tačer. Zato što je ona imala muda a on ih nema. Ona je početkom sedamdesetih godina prošlog veka i to kao mlada aktivistkinja konzervativne stranke prepoznala torturu sindikata i rekla – Dosta! To ju je, 1974. godine, vinulo u svet visoke politike. Najpre je, te godine, došla na čelo totalno posrnule Konzervativne stranke, a potom, 1979. godine, i na mesto britanskog premijera gde je ostala punih 11 godina, što je apsolutni rekord u novijoj britanskoj istoriji. Britanija je tih godina bila na kolenima jer njena privreda nije više bila u stanju da udovolji zahtevima sindikata predvođenih harizmatičnim Arturom Skargilom. Kulminiralo je to „uspešnim“ organizovanjem generalnog štrajka rudara, što je dovelo i do pada Vlade Edvarda Hita. Ispostavilo se kasnije, kad je Margaret Tačer preuzela premijersku funkciju i obračunala se sa sindikalnim liderima, da su radnici, čije su interese ovi navodno zastupali, dobili daleko više, jer je oporavljena privreda bila u stanju da im više i da.
Nešto slično se dešava i kod nas. Poslodavaca je sve manje, a sindikalnih funkcionera sve više. Unija poslodavaca uporno upozorava na neke nakaradne odredbe Zakona o radu i traži njihove izmene – ko može, na primer, da kaže da nije ordinarna glupost da zaposleni kad god dobije otkaz, naplaćuje otpremnine koje se obračunavaju na ukupne godine njegovog radnog staža, pa smo tako za posledicu dobili dve pojave – na jednoj strani one koji sve čine da izazovu prekid radnog odnosa kako bi naplatili visoke otpremnine, pa to rade stalno u vidu zanimanja, a na drugoj strani poslodavce koji iz straha od te pojave izbegavaju da zapošljavaju radnike sa dužim radnim stažom. Moglo bi se iz postojećeg Zakona o radu nabrojati još takvih apsurdnosti. Bolji poznavaoci ekonomske problematike upozoravaju da je i to jedan od razloga smanjenog broja dolaska stranih investitora.
I pojavio se čovek – Saša Radulović, aktuelna vlast ga je dovela na mesto Ministra privrede, koji je shvatio da bez izmene sistemskih zakona i stvaranja povoljnijeg ekonomskog ambijenta nema ozbiljnijeg priliva stranih investicija, a bez toga – preti nam grčki scenario. I sve je bilo u redu, dok nisu počele da kruže priče o novim izborima. A to je vreme udvaranja a ne ukidanja beneficija radničkoj klasi. To su osetili i sindikati, a ima ih u ovoj zemlji, kažu 24.000 i – svi su reprezentativni. To je termin koji im je Zakon o radu dao a on podrazumeva mnoge beneficije. A da bi stekao status reprezentativnog sindikata treba da okupiš desetak radnika i platiš par hiljada takse za registraciju, pa tako u jednoj firmi možeš da imaš i stotinu sindikalnih organizacija. Toga nije bilo ni u vreme socijalizma i najžeščeg samoupravljanja. Sindikalna organizacija mora da ima i svoje rukovodstvo, pa sad pokušajte, makar i metodom slobodne procene, da zamislite koliko u ovoj zemlji ima sindikalnih funkcionera. A oni, prema napisu u „Blicu“ od 27. Januara, imaju zarade i do 2.000 eura mesečno. Bilo bi interesantno da neko saopšti podatke koliko u ovoj zemlji ima proizvodnih radnika – koji zaista i rade i stvaraju dohodak, i kolike su njihove mesečne zarade.
Elem, ta armija sindikalnih funkcionera, ili bulumenta – kako god hoćete, je osetila trenutak i krenuula u odlučnu borbu za ukidanje ne samo predloženih izmena Zakona o radu, već i samog Radulovića koji je ovih dana podneo ostavku na mesto Ministra privrede, sa obrazloženjem da od Vlade nije dobio podršku za izmenu sistemskih ekonomskih zakona – koju je do vesti o raspisivanju izbora imao, a bez toga on ne vidi svrhu svog daljeg ostanka u Vladi. Uz to je stigla i vest da nam međunarodne finansijske institucije neće odobriti kredit od 250 miliona evra zbog izostanka donošenja sistemskih zakona!
U gore pomenutom članku „Blica“ navodi se i to da je Ljubisav Orbović, predsednik SSSS (šta li mu znači ovo – valjda, Samo Sindikati Srbiju Spašavaju) koji ima mesečna primanja od 200.000 dinara, na pitanje novinara o privilegijama koje sindikalni lideri uživaju, poručio da govoriti o privilegijama nije korektno u momentu kada se sindikati ujedinjuju protiv izmena Zakona o radu. Čovek očekivao čestitanja za izvojevanu pobedu, a novinari aludiraju na nezaslužene privilegije. Svašta! Za neupućene, to je onaj simpatični buca, što pomalo frflja kad govori, valjda zato što se od silne popularnosti bebi – u svojim poodmaklim godinama.
A njegov kolega Branislav Čanak, lider UGS „Nezavisnost“ (od koga!), koji sa primenjima ne zaostaje od kolege Orbovića, na isto pitanje odgovara da je njegovu platu odredio kongres udruženih sindikata od 500 ljudi – nije rekao šta bi na to rekao kongres udruženih proizvodnih radnika.
Našu vlast međutim ništa ne da pokolebati. Juče je Aleksandar Vučić, valjda u želji da umiri i pristalice sistemskih reformi, izjavio – Izmena Zakona o radu će biti, nakon dogovora sa poslodavcima i sindikatima. Aferim! Sa poslodavcima, na čiju su inicijativu izmene tog zakona i pokrenute, je bilo i razgovora i dogovora, sa sindikatima – ni da čuju! Oni se ujedinjuju već protiv same ideje o izmeni Zakona. E, zato Aleksandar Vučić nikada neće biti Margaret Tačer.
DC, 28.01.2014.